Sa četrnaest godina, Emili se zatekla kako sedi na tremu svoje porodične kuće u predgrađu Ohaja, sa torbom za teretanu na nogama i 12% baterije u telefonu. Vetar je sa sobom donosio gorući miris ranog novembra, ali se nije tresao od hladnoće, već od tišine koja je dolazila iza zatvorenih vrata.
Dva sata ranije, njena majka je stajala u kuhinji, bleda i napeta, držeći test trudnoće koji je Emili bacila u kantu za smeće dva puta umotanu u salvetu.Obuka za prevazilaženje tuge
“Lagala si me”, rekla je njena majka ravnim i nepoznatim glasom. “Sve ovo vreme. Koliko daleko?”
Emili nije mogla odmah da odgovori. Još je razmišljala o tome. Nije čak ni rekla Carteru, momku sa kojim je tajno izlazila četiri meseca. “Osam nedelja”, šapnula je.
Njena majka je zurila u nju, a zatim se okrenula očuhu Billu, koji je upravo ušao u sobu. U početku nije ništa rekao, samo je prekrižio ruke na grudima.
“Nećeš to sačuvati”, konačno je rekla njena majka.
Emili je u šoku podigla glavu. “šta?»
– Čuo si me. A ako mislite da ćete ostati u ovoj kući, ugurajte ime te porodice u prljavštinu…
“Ima četrnaest godina”, rekao je Bill, prekidajući je uzdahom. – Trebaju joj posledice, Karen.
– Nisam… počela je Emili, ali je fraza prekinuta. Znala je da njene reči nisu bitne.
Do večeri je bila na tremu. Nije vrištala. Nije molila. Samo jedna torba sa patentnim zatvaračem i prepuna svega što je uspela da uhvati: dva para farmerki, tri majice, matematička sveska i gotovo prazna boca prenatalnih vitamina koje je kupila u lokalnoj klinici.
Jedino mesto na koje se mogla setiti bila je kuća njene prijateljice Jasmine. Poslala je poruku, a zatim nazvala. Niko nije odgovorio. Bilo je to školsko veče.
Stomak joj je uvijen. Ne samo zbog mučnine koja je postala njen neželjeni pratilac, već i zbog težine onoga što joj je sada visilo: beskućništva.
Čvrsto se zagrlila rukama i zagledala se u okolinu. Bilo je tiho, svaka kuća je bila preplavljena toplim žutim svetlom i izgledala je uobičajeno. Iza nje na tremu se ugasilo svetlo. Majka ga je uvek stavljala na tajmer.
To je to.
Nije htela da se vrati.
Emili je konačno napustila pokušaje da kontaktira Jasmine. Prsti su joj ionako previše utrnuli da bi kucali. Oko 23 sata pešačila je. Pored parka u kojem su se on i Carter obično sastajali. Pored biblioteke, gde je prvi put na Google-u otkucala “simptome trudnoće”. Svaki korak joj je bio sve teži.
Nije plakala. Još ne.
Gradsko sklonište za tinejdžere bilo je udaljeno pet milja. Čitala je o njemu na školskom plakatu. “Sigurno mesto za mlade. Nema pitanja. Nema osude.”To joj je dugo ostalo upamćeno.
Dok je stigla u sklonište, noge su joj bile plikove, a glava vrtoglava. Vrata su bila zaključana, ali zvono je zazvonilo. Minut kasnije otvorila ju je žena sa kratkom sivom kosom, pažljivo gledajući tinejdžera od glave do pete.
“Ime?”
“Emili. Nisam … nemam gde da idem.”Trening tuge
Unutra je bilo toplije nego što je zamišljala. Nije prijatno, ali mirno. Žena, Donna, dala joj je ćebe, granolu i čašu vode. Nema notacija. Nema pretnji. Emili je jela polako, osećajući nesigurnost u stomaku
