Subotnje veče u gradu je svetlelo od neonskih lampi i automobilskih farova. Dok su neki žurili kući, drugi u potragu za uzbuđenjem. Crni džip s tamnim staklima klizio je ulicama poput grabljivca. Unutra su bili Koljan i Serega — mladići gladni senzacija, naviknuti da svaku žurku pretvore u spektakl. Ali ovaj put, nijedna ideja nije bila dovoljno „velika“. Nisu želeli samo zabavu, želeli su nešto nezaboravno.
U trenutku kad je vozilo zastalo, na trotoaru su spazili starca — pohabanog, pognutog, u starom šeširu. Očima su premerili njegovu nemoć i videli priliku za „zabavu“. Serega mu je s podsmehom dobacio da dođe na žurku i „stancuje“, obećavši hranu i novac. Starac je samo tiho odgovorio:
— Hvala na pozivu, ali ja nisam umetnik.
I otišao.
Ali Koljan nije želeo da odustane. Aktivirao je Bogdana — bivšeg zatvorenika, sada odanog telohranitelja. Rečeno – učinjeno. U zoru je Bogdan već bio na tragu. Pronašao je starca, Pavla Matveeviča, na pijaci, ispod mosta, sa šeširom za milostinju. Umesto sile, poslušao je njegovu priču: nekadašnji profesor, izbačen od sopstvene porodice. Ostao bez doma, bez dostojanstva.
Nešto u Bogdanu je puklo. Nije osećao sažaljenje, već poštovanje. Dao mu je hranu, ponudio mu da dođe na žurku – ne kao sprdnja, već kao glas mudrosti.
Veče je došlo. Vila Koljana bila je ispunjena bukom, muzikom, pićem. Gosti spremni za provod. A onda — tišina. Vrata su se otvorila. Ušao je Bogdan sa Pavlom.
– Doveo ga je! – uzviknuli su Serega i Koljan, spremni da se smeju.
Ali Bogdan ih je zaustavio. Ozbiljno. Položio mikrofon u ruke starca.
Pavle Matveevič je govorio tiho, ali svaki njegov glas probijao je zidove nepažnje:
— Neću propovedati. Samo jednu parabolu.
Ispričao je o mladiću kome je život propadao, dok nije okačio natpis: „Sve prolazi i proći će.“ Vremenom se život popravio, ali starac mu je rekao da ne skida natpis – jer i dobro, kao i loše, prolazi. Zaborav na tu istinu vodi u propast.
Sala je zanemela. Niko se nije smejao. Ljudi su izlazili tiho, bez reči.
Kasnije, Bogdan je pomogao Pavlu da povrati dostojanstvo – našao mu stan, pravnu pomoć, krov nad glavom. I sam je dao otkaz. Nije više želeo da služi onima koji se smeju tuđem bolu.
Zahvaljujući starčevim vezama, Bogdan je dobio posao kao obezbeđenje u elitnom poslovnom centru. Tamo je svakog dana gledao lica onih koji su verovali da je moć večna. I svaki put je pomislio na reči Pavla:
„Sve prolazi i proći će.“
I znao – to više nikada neće zaboraviti.
