On je otišao-tiho, bez buke, kao dah na staklu ili poslednji akord omiljene pesme. On je otišao samo onda, kada je zima, ustavšaя, ustupila mesto proleće. Sneg Tal, i svaka kap je sećanje.
Alina. Ona je bila ne samo žene. Bio svetlo – ne zaslepljuje, a nežan, topao, kao što jutarnja zora, utešaющiй tihu sobu. On je voleo more sa tajnom strašću, verujući da u talasima postoji odgovore, koje se ljudi plaše da traže.
Kada joj dijagnozu, nasmešila se i rekla je Alexej, svom mužu:
– Imamo manje vremena. Hajde da ne troši ga uzalud.
I on to nije uradio.
Poslednjih nekoliko meseci doživela je kao praznik: Kocha pite, smejala se, pevala, zagrlila svoju bebu, Matvi, i ponavljala ih iznova i iznova:
– Volim te. Volim te. Volim te.
Onda je jednog dana otišao. Nema drame. Samo tišina.
Na sahrani, šestogodišnji Matvi je pitao:
Tata kad se mama probudi?
I Alexej je odgovorio:
– Uskoro, sine.
Dve nedelje kasnije, na insistiranje Alinine majke, Alexej i njegov sin izašli su na more. Tamo gde je Alina sanjala. Ne za sreću, već za šansu.
Na plaži je Matvi primetio ženu: visoka, sa belom haljinom, smeđa kosa se vijori.
– Tata, vidi! Mama je došla!
Alexej je trčao slomljenog srca, ali žena je bila nepoznata. Bilo je slično, ali to nije bila ona.
Uveče je Matvi spavao sa školjkom u ruci. Na jastuku tratinčica:
“Mama, znam da si negde blizu. Volim te.”
Alexej je plakao. Kleknuo je i šapnuo:
– Pustiću te, Alina. Za njega.
I u tom trenutku osetio je šapat na vetru:
“Ja sam sa tobom. Uvek.”
Gledao je u more. Zvezde. Mesec.
Šapnuo je:
– Hvala što si bio.
I ostao je tamo.
Plač.
Ljubav.
Jer ljubav ne umire.
To se menja.
Postaje svetlost.
Postaje glas talasa.
Postaje mekušac na bebinom dlanu.
To postaje večnost u trenu.
I još je bila tamo.
Zauvek.
