Nije mogao da spava. Srce joj kuca brzo. Pomisao na Petrove sate nije joj dala mira. I taj njegov pogled … a one reči: “samo sam imao sreće.”Ali ona je već znala: to nije bila sreća.
Ovi ukrasi nisu bili samo ukrasi-to su bila sećanja, osećanja, simbol ljubavi i godine koje je sakupljala u delovima. A sada ih je neko opljačkao bez ikakvog srama.
Poslednjih meseci Boris se sve više žalio da nema dovoljno novca. Da je firma bila “u ćorsokaku”da je ” bonus usporio”. Jednom je čak spomenuo: “možda je vreme da se rastane sa nekim stvarima “” tada je navodno pogledao kutiju sa draguljima.
Bila je to kap.
Marija je stavila mini kameru na policu iznad toaletnog stola, skrivenu među knjigama. Nisi nikome rekao. Želeo je samo jednu stvar-istinu.
Prva nedelja nije ništa. Druga je takođe. Ali treće večeri, kada je izašla sa prijateljicom, obaveštena je telefonom: objekat je otkriven u spavaćoj sobi.
Ujutro, nakon što je Boris izašao, Marija je objavila snimak.
Boris dolazi. Bila je nestašna. Izvadite mali ključ iz džepa. Približava se kutiji sa draguljima. Otvara je. Izvlači prsten. Gleda ga, a zatim ga zabija u džep. Zatvara, uzima ključ i izlazi.
Marija je ostala bez reči. Nije bilo suza ili vriska. Samo jedan ledeni talas koji je prošao kroz njeno celo telo. Sve je došlo na svoje mesto. Ne zbog prstena, već zbog izdaje.
Nije rekao ništa. Zbogom.
Sutradan je posetio mamu.
– Mama, sećaš se minđuša od safira koje si mi poklonila za rođendan?
– Naravno. Jesu li se izgubili?
– Ne. Prodali su ih. Boris. I njegov brat.
Majka je dugo ćutala. A onda samo šapnuo.:
– Znao sam da nešto nije u redu s njim.
Marija ga nije branila. Ne ovaj put. Samo je ćutao.
Tada se sastao sa advokatom. Nije rekao da želi razvod-još ne. Pitao je šta da radi kada muž proda tuđu imovinu-poklone, nasledstva, bez znanja žene.
Njen advokat je jasno objasnio: ako su dragulji bili poklon samo za nju i postoje dokazi-može se tražiti pravna akcija. Naročito ako se prodaju bez znanja i pristanka.
Nakon toga, Marija je započela exkurziju po lombardima. Prva dva-bezuspešno – ali u trećem…
Tražim srebrnu narukvicu sa privescima i minđuše od safira. To se dogodilo pre nekoliko nedelja”, rekla je ženi iza pulta.
Žena ju je pogledala, zaškiljila.
– Safirne minđuše? Da, Sećam se. Doneo ih je mladić. Plavuša u kožnoj jakni. Nasmejan, ali nemiran.
– Mogu li da vidim snimak sa nadzorne kamere?
Ako ste podneli žalbu-da.
Sledećeg dana Marija je imala otisak. Petar. Jasno kao dan.
Uveče je lepo postaviti sto. Salvete, vino, sveće. Boris se vratio kući i iznenadio se.:
– Kojim slučajem?
– Da sam prestala da se pretvaram-mirno je odgovorila.
Napeto se nasmešio.
– Šta to znači?
Dala mu je prvu fotografiju-snimak iz videa. Nagnuo se preko kutije, sa prstenom u ruci.
Zatim je drugi Petar u lombardu.
Boris je bledio.
– To je… nije kako izgleda.…
“Onda mi reci”, šapnula je Marija.
Počeo je da se vrti. Da su zaglavili. Nije znao kako da joj kaže. Da je njegov brat insistirao. Hteli su da ih vrate.
Marija nije vrištala. Samo ga je gledao.
– Dajem ti izbor. Vraćaš sve što možeš. I ja ćutim. Ako ne-zovem policiju.
Boris je odmahnuo glavom. Onda klimnu glavom. Znao si da je gotovo.
U narednim nedeljama prodao je svoj bicikl, neke uređaje. Deo dragulja je vraćen. Peter je nestao. Njen advokat je pripremio dokumente.
Razvod je prošao tiho. Nema drame. Samo jedan potpis. I zatvoreno srce.
Godinu dana kasnije, Marija je već živela u novom stanu. Mali, ali njen. Kupite novu kutiju za nakit — drvenu, običnu. Unutra je samo jedan srebrni prsten. Na unutrašnjoj strani ugravirani:
“Dovoljan sam za sebe.
