Emili je stajala mirno, srce joj je jako kucalo, uši su joj bile izbačene.
Lila.
Ime. Delikatno. Poznanik nije za nju, ali je očigledno za njega.
Jamesov glas je bio mekan, čak i nežan. Isti glas koji je nekada koristila da smiri Emili tokom oluja. Isti glas koji joj je sada iza nje prenosio toplinu koju mesecima nije osećala.
“Lila, znaš da je to rešeno dugo vremena.”
Emili oseća nešto u sebi. Tiho je hodao do hodnika, centimetar po centimetar. Sa strane zida mogao je da vidi deo dnevne sobe-Džejms je bio na sofi. Nije bio sam.
Tamo je, sedeći ispred njega, bila žena. Oko 35 godina. Tamna kosa. Nagnuo se prema njemu. Lako se smejao.
Emili se zalepila za zid, puls joj je lupao po ušima.
“Ja sam samo… ne znam kako to da kažem”, rekao je Džejms. “Emili je slatka, ali jeste … izgubljena u svom svetu. Više me ne vidi.”
Reči su udarile Emili u grudi poput hladne vode.
Da li me više ne vidi?
Zar nije proveo celo jutro čisteći, kuvajući i razmišljajući o njemu?
“Ne morate se osećati krivim, James”, šapnula je Lila. “Možemo biti srećni. Već smo.”
Bilo je tiho. Džejms je tada odgovorio-polako, ali ubedljivo:
“Sledeće nedelje. Reći ću mu. Posle njenog rođendana. To je sve što mu dugujem.”
Emili nije mogla da diše.
Njen dan je bio više od šest dana.
Šest dana.
Šest dana je ostalo od života za koji je i dalje smatrao da je potpun. Šest dana dok je čovek koji joj je obećao večnost nije uništio jednom rečenicom.
Polako se povlačio, tiho kao uzdah, držeći se za zid da stoji. Pronašao je torbicu na vratima i, drhteći prstima, izvadio kreditnu karticu – razlog zašto se vratio.
Ali sudbina ju je vratila za nešto sasvim drugo.
Ne za njenu karticu.
Ali za istinu.
Emili izlazi iz stana bez zvuka. Pita od višanja nikada neće biti kuvana. Provizije nikada neće biti završene. Dan koji je počeo sa Suncem i toplom mukom završio se senkom i tišinom.
I Džejms…
Nije ni saznao da se vratio.
