Kiša je prošla, ali vazduh je i dalje bio težak, mokri listovi su se zalepili za prozore, a grmljavina je slabo odjeknula u daljini, kao upozorenje koje još nije završeno.
Helena je stajala na pragu gledajući devojčicu umotanu u staro vuneno ćebe koje je zaspalo na sofi. Bebina Koža bila je hladna i vlažna, ali ispod crvenila groznice vrebalo se nešto drugo – previše miran izraz. Previše svesno.
Morala je biti prestravljena. Morala je da plače ili zove mamu. Umesto toga … pogledao je Elenu sa velikim staklenim očima i šapnuo jednu reč pre nego što se onesvestio.
Luz.”
Kao da je konj imao ime koje mu Helena nije dala, već ga je neko drugi zapamtio.
Reakcija grada
Do podneva su se vesti širile.
Šerif je stigao prvi sa šeširom u ruci i prljavim čizmama sa puta kroz šumu u blizini Milerovog imanja.
“Proverio sam šumu”, rekao je, ne gledajući Elenu. “To su tragovi točkova. Duboko. I slomljene grane, kao da je nešto teško prešlo u brzinu. Ali to nije slučajno. Nema automobila. Nema tragova koraka. Kao da onaj ko je bio tamo nije želeo da bude pronađen.”
Helena je klimnula glavom. Nije očekivao odgovore. Još ne.
Došli su i drugi. Komšije. Zanimljivo. Stara gospođa Noreen donela je supu. Sam iz restorana ostavio je plišanog medveda na tremu. Ali devojka nije ništa rekla. Sve vreme je spavao. Samo bi se probudila da pije vodu ili da se osvrne oko sebe sa čudnim spokojem.
Na zalasku sunca dobio je ime-kiša. Jer to je ono što ju je pratilo. Zato što je to bilo nešto što se zalepilo za nju kao druga koža.
Ali Helena je znala da ime ne pripada devojci.
Pripadao je nekom drugom.
Nešto što će se dogoditi.
Savet u njenoj ruci
Druge noći, dok je kiša spavala, Helena primećuje nešto stisnuto u pesnici devojke-medaljon. Zarđao. Savijen.
Helena ga je pažljivo otvorila.
Unutra je bila fotografija.
Crno-belo. Žena u šeširu širokog oboda. Čovek u vojnoj uniformi.
I iza njih…
Beli pastuv. Luz. Ali mlađi. Nema ožiljaka.
Helena se ljulja unazad.
Ova fotografija je stara nekoliko decenija. Otkrio je da se Luz izgubio pre deset godina – napola gladan, divlji, šepajući zbog stare rane. Oduvek je mislila da je divlja. Nije dirnut.
Ali ova fotografija…
Dakle, imao je prošlost. I nekako je ta devojka-bezimeno dete, bez sećanja, bez porodice-bila povezana sa njim.
Istina izlazi napolje
Trećeg dana, Rajna je ponovo progovorila.
Stajao je pored prozora i gledao u tamnu šumu sa niskim glasom.
“Spasio me je. Čovek. Rekao je Luz da me uzme.”
Helena klekne pored nje. “Kakav čovek, dušo?”
Rajna nije odgovorila.
Samo je ponovo otvorio medaljon i pokazao na njega. “On.”
Elenino srce je stalo.
Čovek na fotografiji.
“Ne… to je nemoguće”, šapnula je. “To bi bilo oko osamdeset godina, možda i više…”
Rajna je polako klimnula glavom. “Rekao je da se ne može vratiti. Ali Luz može.”
Nasleđe
Nedelju dana kasnije, šerif se vratio sa vestima: u šumi je pronađen izgoreli automobil skriven u klisuri. Registarska tablica pripadala je 84-godišnjem Johnu Kelleru. Bivši trener konja. Nagrađeni veteran. Nestao je dve nedelje ranije iz susednog okruga.
Njegova vojna evidencija sadržala je čudan detalj: jednom je obučio belog pastuva u operacijama traganja i spašavanja u divljini. Retka veza.
Ime konja?
Luz.
Epilog: godinu dana kasnije
Raine sada živi sa Helenom.
Pričaj više. Smeje se. Nikada ne skida svoj medaljon.
Luz ostaje blizu, nikada se ne odvaja od trema, uvek posmatra. Kao da nešto očekuju-ili nekoga.
Neki kažu da duh Džona Kelera još uvek proganja šumu.
Neki kažu da je Luz više od konja čuvara okrenutog da izvrši poslednju misiju.
A neki kažu da Raine zna više nego što kaže.
Šta Je Sa Elenom?
Samo se nasmeši kad je ljudi pitaju. Briše ruke sa pregače. Recite: “došao nam je s razlogom. I bez obzira na razlog…”.
“Bićemo spremni.”
