“Gospodine…”ponavlja ona, ovog puta sporije. Njegov glas nije drhtao zbog starosti, već zbog sećanja.
Starac se okrenuo, oči su mu bile zamagljene vremenom, nesigurno. Ali kada ju je pogled dočekao, nešto joj je prešlo u lice. To nije bilo baš priznanje, već opsesivni osećaj da su se nekako ranije sreli u zaboravljenom poglavlju.
Žena dolazi.
“Odakle ti taj sat?”
“Ovo?”pitao je, gotovo defanzivno. “Star je. To nije ništa posebno.”
Ali njen dah je stao. Bio je poseban.
Teško je progutati dok gledate sićušnu, jedva primetnu gravuru oko ivice kućišta sata:
“Za J.S.-vrati nam se. M. A., 1975”
Kolena mu ustupaju mesto.
“Dala sam mu taj sat”, šapnula je. “Pre četrdeset osam godina … mom bratu.”
Čovek trepće. Otvorite usta. “Ja…?”
“Margo”, rekla je. Margo Anderson.”
Tišina nestaje.
Kao da se vreme okrenulo unazad, omotavajući ih poput nevidljive trake, obavijajući ih sećanjima koja niko od njih nije dodirnuo godinama. Oko njih je nestalo kafića-mrmljanje, ismevanje, presuda. Sve je postajalo udaljeno. Prigušen.
Glas starca je drhtao. “Rekli su da… da ste se preselili. Šta ste prestali da tražite.”
“Nikad nisam prestala”, rekla je, trepćući da obuzda suze.
“Rekli su mi da ste umrli 79.godine. Napravio sam nadgrobni spomenik. Uzalud.”
Pogledao je dole. “Nisam mrtav. Ali nakon što sam se vratio iz rata… više nisam bio isti. Nisam mislio da zaslužujem povratak kući.”
Suze su tekle niz Margotine obraze. “Imao si dvadeset godina. Bio si samo dete. Otišli ste i niko nam ništa nije rekao. Mislio sam…”
“Bilo me je sramota”, šapnuo je.
Iza pulta barista je stajala nepomično, usne su joj bile odškrinute, gledajući scenu za koju nijedan korporativni trening nije mogao nekoga pripremiti.
Margot se okrenula prema njoj. Njen glas je prvi put bio jasan. Oštar.
“Napravite joj ovaj sendvič. I dodajte toplu kafu. Stavite ih na moj račun.”
Barista je klimnula glavom, žureći da se kreće.
Margot se nagnula i pažljivo uzela ruku svog brata. Bila je hladna, gruba, ali čvrsto se držala za ruku sa poznatom krvlju.
“Našla sam te”, šapnula je, drhteći. “Posle toliko vremena … našao sam te.”
Prvi put se nasmešio mokrim očima.
“Znao sam da će neko to učiniti”, polako je rekao. “Ali nikada nisam mislio da ćete to biti vi.”
Nekoliko trenutaka kasnije, poslužavnik je donesen. Sendvič. Kafa. Pored Margot je izvučena stolica.
Sedeli su u toplini malog kafića-brata i sestre – pričajući o dva života između gutljaja i pijuckanja. Okolni kupci su sada ćutali. Neki su se pretvarali da ne slušaju. Većina njih nije uspela.
A iza stakla, zimska kiša je nastavila da pada. Ali ovaj put više nije bilo tako hladno.
Više ga nije bilo.
