Albina je ušla u stan i zaustavila se na pragu. Tišina koja je vladala unutra bila je gotovo neprirodna. Vrata iza nje su se zatvorila suvim pukotinama-zvukom konačnim, nepovratnim.
Robert je polako ustao sa stolice, kao da je iznenada imao deset godina. Vilhelmina je sedela uspravno, kao i uvek, ruke elegantno naslagane na kolenima, pogled hladan i istraživački.
– Šta to znači? pitala je oštro, iako tiho. – Dolaziš ovde sa strancima, razbijaš zamak? Kojim pravom?
– Moje pravo, Vilhelmina. – Albina je govorila mirno, gotovo tiho, ali svaka reč je kucala poput čekića. – To je moj stan. Moje. I samo moje.
Robert je otvorio usta, ali je utihnuo. Spustio je glavu. Vilhelmina ga je ljutito pogledala kao da očekuje da će to reći.
– Dao sam ti nedelju dana. Sedam dana. Ne više. A ne samo da niste nameravali da se preselite, već ste promenili i brave. Ostavio si me na vratima, noću, bez odgovora, bez objašnjenja. Kao napadač.
– Mislili smo da… da vam neće smetati ako ostanemo nekoliko dana duže”, konačno je Robert rekao, tiho, gotovo u sebi.
– Uopšte niste razmišljali. – Albina je prišla stolu i stavila torbu na njega. – Primio sam te po dobroj volji. Ali ovde ste se smestili kao da je to vaš dom. A ja? Da li sam se trebao osećati kao gost? Kao stanar u svom stanu?
Vilhelmina je zadrhtala od ljutnje.
– Mi smo stariji ljudi, Albina. Treba Nam malo poštovanja!
– Poštovanje? – Albina je podigla obrve. – A ja ne pripadam? Gde je bilo vaše poštovanje kada ste razmenili bravu i niste me obavestili o tome? Gde je bilo poštovanje kada ste me tretirali kao sluškinju, kao nekoga ko bi trebalo da se raduje što vam može pružiti krov nad glavom?
Vilhelmina je ćutala, ali je tako čvrsto stisnula usne da su pobele.
Unutra je ušao Antonije, predstavnik administracije. Sa sobom je imao dokumente i svesku.
– Slučaj je jasan. Vlasnica ustanove je pani Albina. Dvorac je naveden bez njenog znanja i pristanka, što se može smatrati nezakonitim zauzimanjem prostora.
Mihail, Bravar, ogrebao potiljak i promrmljao::
– Dobra brava. Jedan od najboljih. Ali istina je da čak i najbolji neće zaustaviti vlasnika koji odluči da uđe u svoj dom.
Robert je umorno pogledao albinu. Bez besa, radije sa nečim sličnim sramoti.
– Izvini se. Mislim da smo zaista preterali.
– Tako je. Preterali ste”, mirno je odgovorila. – Daću vam sat vremena da se spakujete. Kada se vratim sa posla, stan će biti prazan.
Vilhelmina je krenula prema spavaćoj sobi. Nije ispustila ni reč. Robert je sakupio nekoliko dokumenata, stavio ih u portfelj. Niko nije podigao glas, niko se nije svađao. Oni su ćutali-možda od tuge, možda od frustracije, ili možda jednostavno nisu imali šta da kažu.
Dva sata kasnije, albina se vratila. U stanu je vladala tišina. U hodniku više nije bilo Robertovih cipela. U kuhinji Vilhelminina kafa nije mirisala. Na stolu je bila mala kartica.:
“Oprosti. Preterali smo. Robert i Vilhelmina.”
Uredno ga je savila i odložila u fioku. Zatim je prišla prozoru i otvorila ga. Letnji vetar je provalio unutra, lagano podižući zavese. Smirno. Mirno.
Albina je ušla u kuhinju, stavila vodu na čaj. Sedela je za stolom. Osećala se umorno, ali i olakšano. To je bila njena kuća. Konačno, opet je bio samo ona.
Telefon je vibrirao. Poruka Elizabete:
“I kako? Jesi li dobro?”
Albina je odgovorila:
“Već jeste. Konačno, da.”
Pogledala je oko sebe-zavese koje je sama izabrala, šolju koju je dobila na poklon za trideseti rođendan, na policu za knjige. Sve je bilo na mestu. I ona takođe.
Danas je započela novo poglavlje. Bez prethodnog tereta. Bez straha da će neko ponovo preći granicu. Bez ičije kontrole.
To nije bila bajka. Nije sve bilo jednostavno. Ali u ovoj priči ona je bila ta koja je držala ključ.
I ovaj put — niko je neće pokupiti.
