– Ti… jesi li mi rekla? pitao je Louis, njegov glas je bio tih, ali intenzivan.
Clara ga je pogledala pravo u oči. Prvi put ove večeri. U njenim očima više nije bilo umora. Bio je čist. Mirno. I neobično jak.
– Da. Ti. Ti, Luis. Osoba koja misli da kada donese novac kući može da gazi dostojanstvo druge osobe. Koji u meni vidi samo kuvara i čistačicu. Koji mi se smeje u prisustvu prijatelja i zaboravlja ko je bio s njim kada je izgubio posao, kada nije verovao u sebe kada nije bio niko.
U sobi je vladala tišina. Neki su spustili oči. Drugi su se smrznuli na svojim stolicama. Niko od gostiju se nije nasmejao.
Luis se namrštio.:
“Šta to radiš?”! Pred svima?!”
Klara se nasmešila. Ali to nije bio topli osmeh. Bio je to miran osmeh. Osmeh koji je značio kraj.
“Tačno. Pred tvojim prijateljima. Jer moji više nisu ovde. Odgurnuli ste me od svih – od moje porodice, od mojih prijatelja, od života. Učinio si sve što si mogao da ostanem tvoj zaključan u ovoj kući. I pomirio sam se s tim. Predugo.
Skinula je pregaču i polako je stavila na sto. Stajala je usred dnevne sobe. Elegantan. Jak. Više se nije plašila.
“Znate šta je najstrašnije?”obratila se gostima. “Kada žena ćuti i toleriše sve, ona je “verna” i “strpljiva”. Ali kada kaže “dosta”, postaje “histerična”, “luda”, “nezahvalna”.
Louis je skočio sa stolice.:
“Jesi li lud? Jesi li pila?“
“Ne. Trezniji sam nego ikad. Ti si pijan od sebe i svog ega. Zaboravio si da imam dušu. San. Da sam stvorio brend kojem se smejete. I znate šta? Prošlog meseca sam pozvan u Milano da predstavim svoju kolekciju. Ali to nikome nisam rekao. Jer sam znao da ćete to nazvati “hirovitošću”. Jer to ne donosi novac-bar za vas.
Gosti su bili šokirani. Louis je počeo nešto mrmljati.:
– To je… glupo…
“Ne. To je istina. A sada to kažem naglas. Prvi put posle mnogo godina. Očekivao sam da ćeš se promeniti. Da ćeš početi da me poštuješ. Da ćeš me ceniti takvog kakav jesam. Ali ne treba vam partner. Treba ti sobarica.
Pogledala je sat. Zatim se ponovo obratila Luizi.:
– Danas ćete se pobrinuti za goste. Odlazim. Ne znam, sat vremena, dan ili zauvek. Ali neću ostati ovde gde me gaze i ponižavaju.”
Zavladala je tišina. Nekoliko žena je obrisalo suze. Jedan od starijih muškaraca klimnuo je glavom.
Louis je pružio ruku.:
“Gde ideš?”!”
– Gde god želim. Prvi put posle veoma dugog vremena. A ti? Možete ostati u svom malom kraljevstvu šala, gde je važno samo vaše mišljenje.”
Clara je obukla kaput. Uzela je torbu i cipele i krenula prema vratima. Na trenutak se zaustavila.
– I zapamti jednu stvar, Luis. Kada tiha žena počne da govori… nema šta da se spasi.
Vrata iza nje su se zatvorila tihim, ali jakim zvukom. Napolju je još padao sneg. Samo u Klarinoj duši hladnoća je upravo završila.
