Svi su se plašili da će njeno telo odustati.
Te nedelje uveče bila je najduža u životu njene majke. Stajao je kraj Lillianinog kreveta držeći se za ruke, tiho se molio dok su lekari kružili, proveravali monitore, davali lekove i ćutali. Lillian delirium šapuće imena bajkovitih likova, izvinjavajući se:
– Mama … izvini, pojeo sam tvoju čokoladu… nisam hteo…
Majka ju je mazila po kosi, nesposobna da govori.
Do jutra je kriza prošla. Groznica mu se smanjila, puls se vratio u normalu i disanje se smirilo. Lillian je pala u dubok san. Lekari su uzdahnuli-preživeo je. Još jednom.
Sledeći dani su bili presudni. Lečenje, posebna dijeta, dnevne kapi, suplementi. Lilian je počela da dobija snagu. Češće se smešila, tražila je olovke. Prva slika: devojka sa mašnama, mama i Medo sa zavojem na stomaku.
Tri meseca kasnije, Lillian je hodala sama niz hodnik. U velikom ogrtaču sa rumenilom na obrazima i sjajem u očima. Svi zaposleni su je poznavali. Medicinske sestre su mu donele čaj od meda, a salate su mu dale nalepnice. Čak i zauzeti lekari nisu žurili da joj se nasmeju.
“Jednog dana ću biti poput tebe”, rekla je. “Ali imaću ružičasti stetoskop!”
Svi su se smejali. Ali stvarno je razmišljao o tome.
**
Nakon otpusta bio je mali praznik. Torta u obliku medveda sa natpisom ” naš ratnik!”šarene balone i … suze emocija. Glavni lekar mu je dao stetoskop za decu.
“Drži to “” dok ne kupiš pravi.
Prošle su godine. Lillian je odrasla. Bila je podvrgnuta redovnim pregledima, pregledima i recidivima bolesti. Često je morala da odustane od zadovoljstva. Ali nikada nije odustala od svojih snova.
Na svakoj rođendanskoj zabavi slikala se u belom laboratorijskom kaputu i dodala: “doktore. Lilijan.”
Bila je najbolja u klasi. Voleo je biologiju. Držao je svesku sa beleškama o bolestima koje je čuo kao dete. Želeo je da zna sve. Želeo je da spasi druge.
U 19. godini se bavio medicinom. Moja mama je plakala ispred koledža, čvrsto je zagrlila. Na kaput joj je bio pričvršćen broš sa medom.
Lillian je već bila poznata. Njena priča se proširila Medijima. Dobio je posebnu stipendiju za decu koja su preživela retke bolesti. Bila je njegov prvi pobednik.
U četvrtoj godini zatražila je pomoć u bolnici, gde je spašena. Kada je ušla u poznati hodnik, medicinska sestra je bila bez reči.:
Lilijan?”Jesi li to stvarno ti?
“Sada sam kao student medicine”, nasmešila se. – Sećate se ružičastog stetoskopa?
“Uzeo sam ga u fioku!”
U pedijatriji nije bila samo “učenica”.”To je bio živi dokaz da se za to vredi boriti. Deca su je gledala sa oduševljenjem. Njeni roditelji su je s nadom slušali.
“Prošla sam kroz istu stvar kao i vaše dete”, rekla je nežno. “I danas sam ovde. Bićete uspešni.
Mali pacijent je polako pitao:
“Da li ste bili bolesni kao i ja?”
Lillian je kleknula pored kreveta i rukovala se.:
I oporavio sam se. I vi takođe.
**
U dobi od 27 godina, dr Lillian Becker postala je pedijatar specijalizovana za retke bolesti. Njeno ime je izvezeno na pregači. A na vratu ima ružičasti stetoskop.
Ali reči pacijenata bile su najvrednije.:
“Hvala na vašem postojanju.”
Njena majka, koja je već bila najstarija, ponekad je donosila pite u bolnicu i ponosno govorila.:
“Bila je krhka kao list. A sada … jak kao drvo.
Lillian se nasmešila. Ali nikada nije zaboravio bol. Ne noć sa groznicom. Nema pogleda lekara koji su govorili više od reči. Sve je to oblikovalo.
To je bilo danas:
Glas Nade,
ruka koja podržava,
srce koje razume.
I u očima svakog bolesnog deteta videla je sebe – devojčicu sa ogromnim očima koja je jednom šapnula:
“Mama, ne želim da umrem… još nisam gledao finale serije.…
