Tasia je bila na ivici ponora. Trudnoća, artemovo odbijanje i nedostatak prave porodice doveli su je do očaja. Ali taman kad je trebalo da popusti, dečji glas prekinuo je tišinu noći: uplašena devojčica zatražila je pomoć od svog dede koji se srušio na klupi. Ovaj jednostavan trenutak, taj vrisak, bio je početak novog života.
Na mostu natopljenom kišom srele su se tri izgubljene duše: Tasija, slomljena srca, Mariša, dete koje je napustila sopstvena majka i Savelij Petrović, usamljeni starac sa kućom punom tišine. U toj hladnoj mračnoj noći rođeno je nešto neočekivano: porodica.
Bežeći od grada, sramote i prošlosti, Tasija i Mariša dolaze u selo Lesnici. Tamo, u skromnoj kući starca, pronalaze smirenost, sigurnost i rutinu koja leči njihove rane. Tasija uči da živi drugačije, bez sudija, bez pritiska. Mariša cveta, a Savelij Petrovič se obnavlja među svojom novom porodicom.
Jednog dana se pojavljuje Alexej, nežni i tihi lovac sa predanim psom i bolnom prošlošću. Između njega i Tasije povezani su iskreni odnosi, rođeni ne slepom strašću, već poštovanjem, brigom i poverenjem.
Tasija rađa devojčicu. Mariša je naziva “mojom sestrom”, a Alexej postaje otac oboje. Njegov predlog za brak nije formalnost, već obećanje da se prava ljubav može izgraditi čak i nakon propasti.
U letnjoj večeri kod vatre svi se smeju, pričaju priče, žive. Oni nisu povezani krvlju,već izborom. Od trenutka na mostu, kada se činilo da ništa nema smisla. Tamo je po kiši počela istorija porodice-neobična, nesavršena, ali stvarna.
Jer ponekad vam život daje čudo kada želite da odustanete. Ili dva.
