Jutro je bilo vedro i toplo, kao što bi trebalo da bude sredinom jula. Egor Zachariovicz stajao je na tremu svoje vikendice sa starim ruxakom u ruci i opresivnom mišlju u srcu:”vreme je da posetite starog prijatelja…”
Fedor, prijatelj iz detinjstva, živeo je usamljeno u šumi na ivici civilizacije. Nakon smrti svoje žene, on se još više izolovao. Egor, bivši penzionisani inženjer, osećao je potrebu da se ponovo poveže sa prošlošću, sa spokojem prirode, ali posebno sa čovekom koji mu je bio brat.
Put kroz taigu bio je težak, ali kada je ugledao kuću sa kosim krovom i uredno uređenim šumama, znao je da se vratio kući. Fedor ga je pozdravio ovim mirnim osmehom i oštrim pogledom. Dva dana su proveli zajedno u tišini šume-čaj ujutru, ribolov, logorska vatra i značajna tišina. Dve stare duše se ispostavljaju.
Trećeg dana, dok su se vraćali brodom sa ribolova, medved se pojavio iz vode. U početku se činilo ravnodušnim, ali odjednom je postalo opasno blizu. Fedor se okrenuo, a Egor je skoro pao u vodu. Medved je udario u čamac, ali se zatim povukao, ploveći prema obali. Nije izgledao zlo, ali … požuri.
U daljini, na drvetu se nešto Brčkalo: medved koji visi na starom konopcu. Fedor i Egor su se približili. Štene nije izgledalo uplašeno, ali iscrpljeno. Fedor se popeo na drvo i pažljivo ga oslobodio. Medved je sišao, drhteći, ali tiho, i sa sigurnošću pogledao njih dvoje. Između njih je bila tišina kojoj više nisu bile potrebne reči.
Tada se iz šume pojavila njegova majka. Velika, mokra, umorna, ali ne i agresivna medvedica. Polako je napredovao sa intenzivnom pažnjom. Kada je pronašla svoje mladunče, on je potrčao do nje i prikovao se za njeno krzno. Pritisnula ga je na grudi i u tom trenutku Egor je osetio da se u njemu nešto slomilo i zacelilo istovremeno.
Niko od muškaraca se nije pomerio. Samo su gledali. Medved ih je takođe gledao. Ne sa mržnjom. Ali sa zahvalnošću. Zatim se okrenuo i otišao sa piletinom pored nje. Tišina koja je usledila bila je dublja od bilo kakve buke.
– Kakav dan… promrmljao je Fedor.
– Jeste li videli kako se gledaju?
– Da. I kako nas je gledao…
Pored reke, noge u vodi, Egor je rekao:
– Nekada sam mislio da su životinje samo instinkt. Ali danas sam video nešto drugo. Malo dublje.
“To je zato što ne govore rečima, već činjenicama i srcem”, odgovorio je Fedor.
Polako su išli kući. Šuma je nastavila svoj glas-šuštanje lišća, cvrkut, kucanje vode. Sve je izgledalo nepromenjeno. Ali nešto se promenilo u njima. Kao da su na trenutak dublje razumeli svoje značenje u svetu. A možda su i nesvesno postali deo ove divljine-ne borbom, već saosećanjem.
