– Semen, pa, izdrži još malo, uskoro ću se osloboditi-rekao je Vasilij Andreevič u Lulu, istovremeno pokušavajući da govori što je moguće mekše i nežnije. – Nemoj mi nedostajati bez mene, u redu?
Uredno je stavio telefon na sto i nasmešio se. Iako je spolja bio strog čovek, sa oštrim crtama lica i teškim pogledom, u duši mu nije bilo tako surovo kao što se činilo sa strane. Znao je: unuk se odlično snalazi sam. Semen je već naučio da gleda filmove, čita knjige, čak i da sebi skuva nešto jednostavno-flotski makaroni ili omlet. Ali je ipak ponekad zvao, rekao da mu je nedostajalo… i iako je Vasilije shvatio da je to neka vrsta igre, način deteta da izrazi svoja osećanja, njegovo srce je i dalje bilo toplo od ovih razgovora. Igrao se, umirio, ubedio da ne bude tužan.
Prošle su dve godine kako Semka živi sa njim. Dve duge godine pune bola, gubitka i sporog oporavka života.
Sećao se dana kada je doneo unuka kući. Tada mu se činilo da se svet konačno raspao. On se jedva držao na nogama, kao da je nekoliko puta umro i uskrsnuo da bi ponovo počeo da živi. Ali nije bilo šta da se uradi-nije bilo izbora. Sve što je preživelo tragediju je šestogodišnji dečak praznih očiju izgubljen u sopstvenim mislima.
Tragedija se dogodila one proklete noći kada su se Semenovi roditelji – sin Vasilija Andreeviča Miša i njegova mlada žena — vraćali iz gostiju. Pozvali su taxi, želeli su samo da dođu kući. Ali skoro na samom ulazu u njihov automobil uletela je druga-besnom brzinom, kojom je upravljao pijani mladić. Udarac je bio zastrašujući. Od sve troje, samo je Semen ostao živ. Mala, krhka, kao slomljena igračka. Kako je preživeo? Jednom rečju — čudo. Lekari hitne pomoći, koji su tokom svog života videli mnogo, samo su odmahivali glavom:”anđeo čuvar je pokrio krilo”. Automobil je bukvalno rastrgan na komade, a seme je izašlo gotovo neozleđeno-par ogrebotina i to je to. I možda ih je dobio već kada su ih izvukli iz salona.
Žena Vasilija je odavno umrla kada je sin imao šesnaest godina. Zatim je postao Mišin čuvar, a zatim seme. Vreme je prolazilo, ali tuga nije pustila. Nakon smrti sina i snahe, Vasilij je skoro spustio ruke. Misli su se izgubile u haosu: “Za šta? Za šta smo?!”Ali jednom je pogledao unučeve oči-prazne poput zimskog neba iznad napuštenog parka-i shvatio: ako se sada slomi, seme će ostati samo jedno. To se ne može dozvoliti. Ne mogu.
Meseci su prošli. Tek šest meseci kasnije, Semen je počeo da se ponaša kao obično dete. Tiha, zamišljena, ali ipak postala slična sebi. Vasilij se vratio na posao. Prvo vreme pored dečaka bila je komšinica Nina Petrovna, žena ljubazna, majčinog srca. Pomagala je, podržavala, pazila da seme ne ostane samo. Onda, kada je dečak postao nezavisniji, ona je samo pogledala na njih — proveri, nahrani, vidi kako ide.
Nina Petrovna je bila dobra žena, ali je jedna od svojih karakteristika često izbacila Vasilija iz ravnoteže pokušavala da ga oženi. Neveste su neke navele,a zatim su namele. Vasilij u početku nije mogao da shvati zašto je iznenada oko njega bilo toliko pažljivih dama.
– Pa, Vau, niko se nije osvrnuo? pitala je nekako.
A onda je shvatio. Nasmejao se:
– Šta si, Nin Petrovna, odlučila da me udaš?
Baka se smirila:
Šta je smešno? Čovek je mlad, zdrav, a sve kao bobil… ne izgleda tako! Može nekome doneti sreću, a ni sam se neće pomiriti u samoći!
Vasilije je morao da obeća da će” gledati žene”, samo da je komšija zaostala. Ali Nina Petrovna nije bila jedina koja mu je obratila pažnju. Druge žene su počele da flertuju. Od toga je čak napustio bolnicu, prešao u patologoanatome. Možda je ranije trebalo da se napravi ovaj korak, ali nakon smrti žene i dece, ovi flertovi su počeli da ga nerviraju.
Imao je samo pedeset godina. Sina je rodio u devetnaest, unuka u trideset devet. Dakle, starost još nije bila ništa. Zanimao se sportom, ruke su bile sa pravog mesta, mogao je da pije, ali samo na velikim praznicima.
Smena se bližila kraju. Bilo je tiho-one koje su donosili uveče, primila je druga brigada. Vasilij je izašao da puši. Bilo je dobro-proleće je tek počelo, vazduh je mirisao na nešto sveže, novo.
Na vratima je sedeo ogroman pas. Gledao je tako turobno da se duša prevrnula.
– Šta su, prijatelju, doveli nekoga od tvojih? Ne budi tužan, brate … dešava se. Idi kući, idi…
Pas je uzdahnuo kao čovek, odmaknuo se nekoliko koraka i ponovo seo.
Sat vremena kasnije, Vasilije je ponovo izašao-bilo je vreme da odemo kući. Pas je još uvek bio na mestu, samo je sada tiho vikao, kao da je tražio unutra. Čudno ponašanje. Psi, na kraju krajeva, osećaju smrt unapred. Zašto tako nervozan?
– Kol! A koga su nam doneli? Čiji pas?
Mladi sanitar koji se pripremao za prijem u medicinski, odmah je odgovorio:
Žena je pronađena na ulici. Bez dokumenata. Očigledno je šetala psa i…
– Gde je ona?
– Tamo, još nije odveden. Petrović će uskoro pregledati i odlučiti.
Petrović-Vasilijev izmenjivač-uvek je počeo da radi sa šoljom vrućeg čaja.
Vasilije je prišao ženi. Izgleda da ima četrdeset godina. Lice je čisto, nema očiglednih povreda, i … čudno, ali nije izgledala mrtva.
Uzeo ju je za ruku i zadrhtao:
– Šta si ti?! Da, ona je živa!
Sanitar Igor nije pao u nesvest.
– Trči u hitnu! I Petrovića ovde!
Vasilij je bacio ranac, bacio jaknu. Puls je bio-slab, ali bio je!
Petrovič je pobegao, odmah se uključio u posao. :
– Eh, zaslanec je kod nas! Pa, ništa, ščas, vratićemo te živim! Šta je to, zar ne?
Nekoliko minuta kasnije, hitna pomoć je ušla. Isti lekari koji su doveli ženu. Na njihovim licima se videlo da ni oni nisu očekivali takav zaokret.
– Pa, kako?! Pritisak je bio nula!
Žena je bila okačena kapaljkama, priključena na aparate. Vasilij I Petrovič su vodili lekara do mašine. Pas je Veselo skakao, lajao.
Kad je hitna pomoć otišla, Basil je čučao ispred psa:
– Bravo, izgleda da si joj spasio život. Sada je ključno sačekati da se oporavi. Šta da radim sa tobom?
Pas je pažljivo pogledao, nagnuvši glavu na jednu stranu. I Vasilije je iznenada ponudio za sebe:
– Hoćeš li da me vidiš? Imam unuka semena, obožava pse. I kao domaćica će se ojačati-vratićemo te.
Pas je udario repom i gavknuo kao da je pristao.
“Hajde”, pomislio je Vasilije. – Pametni, naravno, ali ne toliko!»
Ispostavilo se-upravo tako.
Živeo je blizu petnaest minuta peške. Pas je hodao blizu, gotovo uz nogu, nije se ni osvrnuo oko sebe.
– Sema! Došao sam! I ne jedan!
Unuk je pobegao iz sobe, video psa – oči su se zapalile:
– Deda!
– Upoznaj se. Još ne znam kako se zove, ali pas je vrlo inteligentan.
Gde si ga uzeo?
Semen je prišao, zagrlio psa oko vrata. Vasilije se napreže-ipak, tuđi pas. Ali pas je lizao dečaka u lice i mahao repom.
– Cela priča je ispala. Hajde da večeramo, istovremeno hranimo gosta. Čulo mi je srce-gladan je.
Pas je pojeo malo, popio vodu i zagledao se u Vasilija.
– Nešto želi…
– Deda, pita gde može da legne!
– Vau!
Vasilij je izvadio pled, položio ga četvoro i stavio ga na stolicu. Pas je legao, stavio njušku na šape.
– Deda, tužan je…
– Ne bih bio tužan – malo sam izgubio domaćicu.
Rekao je unuku sve što se dogodilo. Sema je sedeo pored psa na podu:
– Ne brini. Vaša domaćica će sigurno biti izlečena!
Pas mu je stavio glavu u krilo i uzdahnuo-baš kao čovek.
Ujutru je Vasilije otišao na trčanje i uzeo psa sa sobom.
Kako da te zovem? Hoćeš li biti samo prijatelj?
Pas negromko gavknul shvatio je da se ovo ne može probuditi.
Na putu je ušao u prodavnicu — kupio povodac, hranu, posude. A na večeru, na zahtev unuka, uzeo je telefon. Pola sata kasnije saznao sam gde je gazdarica psa. Pozvao sam poznatog doktora.
– Vasilije! Čuo sam za tvoj podvig!
– Kakav podvig tamo … to su lekari dobri.
– Slušaj, slučaj je jedinstven! Šećer je pao na skoro nulu, plus srčani udar. Praktično nema životne aktivnosti…
– A sada kako?
– Vau, znaš me-takve prilike obožavam! Ona još uvek trči kod mene! U svesti već, na kapaljkama, naravno, ali opasnost je prošla. Slušaj, ne znaš ništa o psu? Samo kaže: “prijatelj, prijatelj…”teško prolazi.
– Reci mi da ne brinem. Moj pas će se oporaviti.
– Dobro si! Znate šta-dođite u posetu. Seme sa psom će prošetati, a vi ćete reći. Pažljivo je podignemo na krevet – neka pogleda kroz prozor, smiri se.
– Deda, a mi kada idemo kod ove tetke? Moram da pitam Šta prijatelj najviše voli!
– Idemo sutra. Imam slobodan dan.
Kada je Vasilije ušao u odeljenje, žena je okrenula glavu. Oči su joj bile jarko zelene, duboke, pune bola i svetlosti.
– Zdravo…
– Zdravo. Ja sam isti Basil koji ima vašeg psa.
Oči su joj se zagrejale:
– Ti … ti si čovek sa velikim slovom! Ja sam samo za prijatelja i živim. To je pas mog sina… A on je umro pre godinu dana.
– Tako sam i ja. Sin i snaja. A tvoj prijatelj i moj unuk su se sprijateljili sa Semkom. Sada se utrkuju u dvorištu.
Žena je uzdahnula:
– To se dešava… nisam želeo da živim. Samo jedan. Ali nikome nije bio potreban odrasli pas. Morao sam da živim… a onda … zaboravio sam da uzmem lek. Otišao sam na groblje, postalo je loše. Mislio sam da ću doći. Probudila sam se ovde, a prijatelja nema … Gospode, ako mu se nešto dogodilo! Ne znam kako bih onda pogledao sina u oči…
– Ne mislite, nisam luda. Jednostavno je lakše pomisliti da ćemo se ikada tamo sresti…
Vasilij je došao u Marinu sledećeg vikenda. I još nedelju dana kasnije. Kada joj je bilo dozvoljeno da izađe u dvorište, on ju je lično izveo u invalidskim kolicima.
Šta se radilo! Prijatelj je od radosti skakao tako da su se svi oko njega smejali. Ali domaćici je prišao pažljivo-stavio glavu na kolena, odstupio, i tek onda ponovo počeo da skoči.
– Deda, ali kako će tetka Marina biti sama kod kuće? Ona je još uvek slaba.…
Vasilije je zbunjeno pogledao unuka.
– A koji predlozi?
– Pa… mogli bismo je još pozvati kod nas. Onda ćeš pogledati, ja sam sa prijateljem. Dok ne ojača…
“Hvala vam, seme”, pomislio je Vasilije.
– Ne znam hoće li se složiti…
– Deda, pa, pričaj! Strogo kao što znate! Da se složim!
Marina se osmehnula zbunjeno:
– Pa, kako je… mi smo stranci, a vi preuzimate takav teret…
– Marina, nemoj da govoriš gluposti! Šta je teret? To još ne znate koliko nam je teško!
– Sa tobom? Da, nikad nisam bolje upoznao ljude!
Oboje su utihnuli, nasmejani.
– Marina… ja sam direktna osoba, navikla sam da govorim kakva jeste. Voleo bih da se preseliš kod nas. Zauvek.
– Kako je?
– I tako. Razumeš sve, naravno. Samo ja imam četrdeset šest…
– Pa šta? Imam pedeset.
Kada je baba Nina saznala za to, odmah je izjavila:
– Evo, Vau, možeš! Pa, pogledaj-šta! Tako ti treba!
A kada se Marina potpuno oporavila, četvorica su otišla na more na odmor, i tiho su proslavili Venčanje.
