– Sema, SAD sediš? – počela je Lida, prelazeći prag kuhinje i povlačeći šal. Tek što se vratila iz notarske kancelarije, još uvek je bila u nekom lakom zaprepašćenju-na licu se igrala mešavina iznenađenja i dečije radosti, kao da je pronašla neočekivani poklon tamo gde ga sigurno nije čekala. – Mislim da će te vesti malo šokirati.
— Da, ležim ovde, kao i obično, Semen je rekao, ispružen na kauču sa telefonom u rukama. Iz slušalica su izbijali prigušeni bas neke bezlične glasne muzike. Nije ni podigao pogled sa ekrana.
Sećaš se moje tetke maše? Iz Voroneža? Videli smo je nekoliko puta kao dete kada sam bila vrlo mlada.
Semen je konačno odstupio, malo podignuvši glavu.
– Pa, čini se da… takva stara dama, uvek u maramici. Šta je sa njom?
Umrla je pre nekoliko meseci. I evo … – Lida je zastala da sakupi misli-ostavila mi je nasledstvo. Ne milioni, naravno, ali iznos je ozbiljan. Prestanite da potpuno zatvorite mašinski kredit, a takođe ćete ostati na popravci.
– Na popravku? – Semen se ukočio, odlažući telefon. Njegove uspavane oči iznenada su zapalile interesovanje. – Znači, novac je stvarno tamo?
Lida je nazvala cifru. Čovek je zviždao kroz zube, zamišljajući koliko je to za njihov budžet.
– Lidka, ti si samo blago! I znam za šta da ih koristim! Hajde da kupimo čamac! Normalno, sa motorom! Da budem poštovan!
Već se zamišljao na vodi: ribolov, logorska vatra, društvo prijatelja.
– Da li uopšte shvatate koliko košta takva igračka? To je skoro sve što je stiglo. Krov u zemlji teče, kredit treba prvo ugasiti. To nije igračka, Sema, to je luxuz.
Ali muž je već bio u svom svetu.
– A krov ne ide nigde! Ali možete se normalno odmoriti! Kao i svi muškarci. Ne tražim mnogo. Samo želim da osetim malo života.
Lida je pokušala da govori mirno, ali je unutra već počela da ključa iritacija.
– To nije tvoja ili moja prilika. To je naš novac. Moraju se razumno distribuirati. Čamac nije prvi prioritet. To je blaženstvo.
– Blaženo?! – semen se uvredio. — Za tebe je moj odmor blažen? A ono što radim svaki dan, očigledno ste zaboravili? I ja želim nešto. Možda jednom uradiš nešto za mene?
“Želim da učinim nešto razumno za celu porodicu”, odgovorila je Lida, pokušavajući da ne podigne glas. – Ne zbog nečije ljubavi, već zbog stvarnih potreba.
– Evo opet! – oprao se. – Čim se pojavi novac, odmah su “važnije” stvari. I moje želje — tako, prašina pod nogama. Mislila si da ću biti srećna što ću podržati. I opet ste sa svojom praktičnošću.
Semen se teatralno okrenuo prema prozoru, pokazujući svoj pogled koliko je povređen. Ali Lida više nije osećala radost ili velikodušnost. Samo hladna ljutnja i iritacija.
– Nisam očekivao, znači? pitala je, prekriženih ruku. – Šta si čekao? Da ću odmah pobeći da ti kupim igračku? Šta ću zaboraviti o propusnom krovu, o kreditu koji nas pritiska mesečnim kamatama? Misliš da ne želim da se osećaš dobro? Ali ne na račun toga.
Semen se naglo okrenuo, spreman za verbalni kontranapad.
– Šta je sa ovim tvojim krovom i kreditom? Ne govorim o njima! Želim da me razumeš. Da stanem na moje mesto. Svi normalni muškarci imaju svoje strasti, svoj izlaz. Petka, na primer, svakog vikenda na reci, a njegova žena mu čak daje i termos sa čajem i stavlja sendviče. A ti šta? Odmah: “igračka”, “luxuz”, “nepotrebno gubljenje”! Sve želite da držite pod kontrolom, slikate po rasporedu, kako vam je udobno!
Lida je polako podigla pogled. U njenom pogledu više nije bilo prethodne smirenosti – tu je sada gorjela iritacija, spremna da se izvuče.
– Prvo, nemojte me upoređivati sa Petkinom suprugom. Imate različite uslove. Vaša plata nije ista kao njegova, a kuća teče kao rešeto. A taj novac nije dar sudbine, to je šansa. Šansa da malo poboljšamo naše živote. I neću dozvoliti da se spuste na prvu fantaziju. Pogotovo kada godinama ne zatvarate naše goruće probleme.
Semen je počeo da pocrveni. Svaka njena reč zazvonila je poput udarca u bolno mesto.
– Sad ćeš i ti kriviti? Radim, usput! Nije glupan! Samo što ćete uvek naći izgovor da ne potrošite ono što je potrebno!
– Šta je” pogrešno”, pitam se? – Lida se nasmejala. – Za hranu? Odeća za decu? Komunalni? Ili za automobil koji ste kupili, a ja ga nekako plaćam?
– Da, prestani da stavljaš sve u jednu gomilu! – Semen je mahnuo rukom pokušavajući da je izbaci iz ritma. – Govorimo o čamcu. O tome da čovek mora imati nešto drugačije — za odmor, za imidž, na kraju. To nije samo gvožđe sa motorom-to je nivo, znaš? Poštovanje među ljudima. Kada imate takvu stvar, prema vama se postupa drugačije.
Lida je stajala pred njim u svom rastu. Njen glas je bio miran, ali pun unutrašnje snage:
– Poštovanje? Pred kim? Pred vašim prijateljima koji se hvale štukama? Da li je važnije od toga da imamo krov koji teče, nema zaliha i živimo od plate do plate? Taj novac bi mogao biti oslonac. Ali želite da ih pretvorite u igračku, radi nečijeg mišljenja?
– Da, da li ste stalno zaglavljeni sa ovim problemima?! Semen je podigao glas. – Jednom u životu želim da priuštim nešto-a onda i ja: kontrola, ušteda, ograničenja! Očigledno ti je drago kad sam zavisan od tebe. Sada pritiskaš, jer možeš. Samo iz svoje pohlepe i škrtosti!
Ta reč – “pohlepa” – pogodila je bolesnije od bilo kog plača. Lida je zamrla. Sve godine rada, lišavanja, stalnog obračuna — i to je takav odgovor. Od osobe sa kojom deli više od godinu dana.
“Stvarno me nije briga”, hladno je rekla, ” na tvoj brod. Niko je ne želi. Ni ja, ni deca, ni naša porodica. Ne vidim nikakav odmor u njoj. Samo još jedna glupost zbog koje ste spremni da bacite poslednji slobodni novac.
– Ali to je za porodicu! – nije odustao.
Za koju porodicu? – Lida je zakoračila napred. – Za onaj gde krov teče, gde se svakog meseca pitate Da li će biti dovoljno novca za komunalne usluge? Gde treba da brojim svaki peni, a vi kupujete još jednu “radost” o mom trošku?
– Da, da ste stalno sa ovom vikendicom! – Semen je već skoro vikao. – Čamac je sasvim drugo! To je za dušu!
– A moja duša traži suvi krov nad glavom, a ne vaše kotrljanje niz reku sa prijateljima! – oštro je odgovorila. – Ako je za vas “duševno” spuštanje novca na stvar koja ne rešava ništa osim vaše ljubavi prema sebi, onda da — apsolutno me nije briga za to.
– Znači, ne mogu ništa da uradim? – ugušio se od besa.
– Ne, Semen, ne svi. Pogotovo ako ne razumete razliku između blaženstva i stvarnih potreba. Predugo ste navikli da sve radim, sve ću rešiti. Ali sa tim novcem-neće izaći. To nije tvoj novac. To nije bonus poslodavca. To je moje nasleđe. I ja odlučujem kako da ih rasporedim.
Semen je izgrebao. Lice mu je postalo gotovo ljubičasto, zubi su mu škripali, pesnice stisnute. Očigledno je tražio reči da bi uzvratio udarac. Ali Lida više nije nameravala da nastavi ovaj razgovor.
– Moj novac?! semen je vikao da su ga te reči izgorele iznutra. Lice mu se iskrivilo od besa, bukvalno se nadvio nad Lidu, zadihan joj u lice. – Tako si sada? Čim ste imali neka sredstva-odmah “moje”! A kad sam godinama donosio platu kući da biste je upravljali kao domaćica — da li je to bilo “naše”? Kada sam se češao po glavi, kako da sastavim kraj s krajem — da li je to takođe bilo “uobičajeno”? A sada je ona prava ti! Tvoja pohlepa je izvana!
Lida je ostala na mestu. Ni korak unazad. Osetila je njegovu agresiju fizički-gustim, vrućim zidom. Ali umesto straha, unutra se dizao još jedan talas-hladan, sabrani bes.
– Orao si? – glas joj je bio miran, ali u tom miru nije bilo topline — samo čelik. – Semen, setimo se ko je u porodici stvarno radio dok si igrao potragu za sobom. Ko je radio dve godine zaredom noću kako bi platio stan kada ste napustili posao i proglasili se “slobodnim umetnikom”? Ko je sakupljao ostatke novca kako bi deca mogla da odu u kamp kada ste izgubili našu ušteđevinu u nekoj levičarskoj investiciji?
Svaka reč je pronašla svrhu. Trznuo se kao da je pogođen. Pokušao sam nešto da kažem, ali Lida mu nije dala šansu.
– Ili se sećate onog trenutka kada smo već bili na moru, a vi ste zaboravili da kupite karte jer ste sve potrošili na skupi novi štap? Morao sam da se ponižavam pred devojkama, da tražim pozajmicu da deca bar jednom vide more. Da li to nazivate brigom o porodici?
Njen glas nije drhtao. Unutra je bio bol-dugi niz godina strpljenja, tihe obide, neizgovorenih pretenzija. Čamac je bio poslednja slama. Sada je naglas govorila ono što je predugo držala u sebi.
– Uvek si bio takav, semene. Narcisoidno, neodgovorno dete. Za vas je glavna stvar vaše želje. A ostalo nije važno. Ne treba mi tvoja muška ljubav prema sebi ako vredi mnogo više od naše udobnosti. Umorna sam od toga da budem tvoj finansijski spas. Imam svoje mišljenje, svoj izbor. I da-to je moj novac. Jer su mi pripali, a ne zarađeni vašim “naporima”.
– Ti si samo zavidna kučka! – pukao je. – Nije te briga za mene! Uvek si želela da me vodiš, pokažeš da si ti glavni! Pa, znaj: neću ti dozvoliti da me komanduješ!
Stisnuo je pesnice. Lida ga je videla na ivici, kako njegov bes postaje opasan. Ali strah nije došao.
– Šta ćeš da uradiš, semene? pitala je mirno. – Udari me? Hajde, pokažite svima oko sebe kako” hrabro ” rešavate probleme. Ovo će se sigurno pokazati ispred Petke.
Semen je umro. U njegovim očima je bljesnula neka vrsta sumnje. Nije navikao na takav otpor. Ranije je ćutala, popustila, pokušavala da ublaži situaciju. Danas — ne.
“Nikad me nisi cenio”, promukao je. – Uvek nezadovoljna. Ja sam čovek, želim da budem razumljiv, voljen…
– Ljubav se ne kupuje novcem, semene-odgovorila je Lida, a gorčina je zazvonila u njenom glasu. – Ljubav se gradi na poštovanju. A ti ni ne znaš šta želim. Nikad nisam pitao. Za vas sam bila pozadina koja je služila osoblju vašeg blagostanja. Ali sve. Dosta. Ova faza je završena.
Krenula je prema vratima. Vazduh u sobi postao je gust od mržnje, bola i konačnosti. Semen je gledao za njom, i prvi put je shvatio da to nije svađa. To je kraj. I ta misao je u njemu izazvala novi talas besa.
– Gde sam se okupila? Misliš da ćeš samo otići, oslavivši me na celu kuću? – Semen je pukao. – Odlučio sam da odlučim o svemu za nas oboje? Da li uopšte razumete šta radite? Taj novac bi mogao biti osnova za nešto više! Ne vaša lična kasica prasica, već opšte blagostanje!
Lida se polako okrenula. Lice joj je bilo bledo, ali mirno — to se dešava kod čoveka koji je već doneo odluku i više ne sumnja.
– A da li ste doprineli ovom “opštem blagostanju”, semenu? pitala je nežno, ali u njenom glasu nije bilo ni trunke toplote. – Sećate li se kada ste poslednji put doneli nešto drugo osim problema? Kada sam sam rešio pitanje, umesto da ga prebacim na mene? Taj novac je moj. I ja odlučujem kako da ih rasporedim. Ne zbog vaših ambicija. Ne zbog vašeg statusa među lenjivcima poput vas samih.
Reči “vaša ambicija” bolno su pogodile njegovu ljubav prema sebi. Trznuo se kao udarac.
– Moja ambicija ti se ne sviđa? – procedio je kroz zube. – Dakle, draga, želja da imate nešto svoje, normalno, muško, nije ambicija, to je normalna potreba. A vi očigledno niste u stanju da to shvatite. Za vas su važni samo krov, krediti i neki brojači tamo. Nema ništa živo u tebi. Samo brojevi da brojanje. Prizemljena do nemogućnosti. Živi sa tobom-kao u računovodstvu.
“Možda jeste”, slegnula je ramenima. – Možda sam previše zemaljska, previše praktična. Ali ne stidim se toga. Stidim se što sam te godinama puštao da živiš o mom trošku, smatrajući da je to nešto ispravno. Brod nije cilj, Semjon. To je pokazatelj. Pokazatelj da me nikada niste videli kao ravnopravnog partnera. Samo kao izvor prihoda, mama i toleriše.
Zaglavio se. Lida je prvi put govorila tako direktno, bez osvrtanja, bez pokušaja da ublaži reči.
– Nije te briga, zar ne? – istisnuo je, osećajući kako tlo izlazi ispod nogu. – Na porodicu, na nas… zbog nekog čamca?
“Ne, Semen”, čvrsto je odgovorila. – Ne zbog čamca. Zbog tebe. Zbog vašeg odnosa prema meni, prema našoj deci, prema našim životima. Čamac je samo povod. Poslednja kap. Misliš da sam sve uništio? A ko je svaki dan podizao naš brak iznutra? Ko me je pretvorio u finansijski vazdušni jastuk koji mora sve da odluči, oprosti sve i trpi sve?
Glas joj je bio ujednačen, ali svaka reč je rezala poput noža.
– Misliš da je to ljubav? “nastavila je. – To nije ljubav. To je zavisnost. Bio sam tvoj Bankomat, tvoja podrška, tvoja savest. A ti se nisi ni pitao šta želim. I ja sam imao snove. Ali oni su uvek bili drugi posle tvojih hotela.
Semen je otvorio usta, ali nije našao reči. Prvi put posle mnogo godina osetio je da je izgubio kontrolu. Ne nad situacijom – nad životom.
– Stvarno želiš da uništiš sve? pitao je promuklo. – Za to?
“Ne želim da uništim”, odgovorila je Lida. – Želim da počnem da živim. Stvarno. Bez stalnog straha od sutra, bez potrebe da se opravdavate za svaki potrošeni peni. Želim da se osećam kao domaćica svog života. A ne vaše finansijsko osiguranje.
Zastala je, a zatim dodala:
– Ja nisam tvoj bankomat, Semen. Ja sam čovek. I sada ću živeti za sebe. Kao što ste jednom rekli. Samo što ste to nazvali “živeti za sebe”, a ja — “obezbediti sebi za život”.
Semen je ćutao. Shvatio je da je to kraj. Ne samo svađa, ne samo nesporazumi — svega. I ta misao je u njemu izazvala paniku koju nije mogao da kontroliše.
— Mi smo porodica… – šapnuo je.
“Bili smo”, odgovorila je Lida. – A sada-prošlost. Odavno ste prestali da budete muž. Sada prestajem da budem supruga.
Okrenula se i otišla, ostavivši ga samog u gustoj tišini kuhinje, gde su još uvek lebdeli mirisi sinoćnje večere i gorčina konačnog oproštaja.
Semen je ostao da stoji usred sobe. Pogled mu se zamaglio, misli su se bacale poput uplašenih ptica. Osećao je da je u njemu nešto puklo. Da li je to srce ili samopouzdanje ili veza sa životom na koji je toliko navikao.
I u tom trenutku je shvatio: zaista je sam.
Upravo onako kako je oduvek živeo-na tuđi račun, tuđim silama, tuđim životom.
Tek sada – taj tuđi život više nema.
