Kada je Artem dobio novi autobus, srce mu je skočilo od radosti-činilo se da mu je dat ključ ne samo za automobil, već i za novi život. Onaj koji neće imati škripanje starog menjača, miris dizela u kabini i stalni strah da će se vešanje ponovo slomiti. Autobus je bio sveža, gotovo mirisna fabrika: sedišta su bila presvučena, volan je bio bez ogrebotina.
Ali radost nije uspela da se zacvrsti do večeri istog dana pozvan je Ivanu Konstantinoviču, direktoru flote. Čovek je debeo, lice mu izgleda kao da je isklesano od kamena.
“Slušaj, Artem…”počeo je, naslonivši se u škripavu staru stolicu. – Otkad ste dobili novi automobil, hajde, a ruta je posebna. Broj 77. Selo.
“Šališ se?”Artemov glas se skoro slomio. – Slomiću autobus za mesec dana! To nije put, to je pakao za auto! Postoje samo letnji stanovnici i starci koji bi samo želeli da prošetaju i klade se da su krenuli pogrešnim putem!
– Izvini za auto? Šef se kikoće. “Da li ste ga sami kupili?”
Artem nije rekao ništa. Želeo je da zalupi vratima, ali znao je da će njegovo mesto biti brzo pronađeno.
Sledećeg jutra dočekao ga je kišom i lokvama pod nogama. Stajao je uz haubu, pričvršćujući registarsku tablicu-ruke su mu se smrzavale, ključ je nastavio da klizi. Starci sa torbama, mrežama i balonima već su se gužvali na ulazu u salon sa tugom u očima.
Sjeo je za volan, pokrenuo motor, a autobus se trznuo kao da se i on prehladio. Artem je osećao isto-drhtanje, smrzavanje kao da je naopako. Sve je to bilo dosadno: klik pokazivača pravca, gunđanje bake u prvom redu, signali automobila koji se približavaju. Prsti su mu grčevito zgrabili volan dok nije postao beli. U glavi su mi se vrtele misli: “Zašto živim? Za koga? Zašto se probudim u pet ujutro da odvedem one koji zaista zaborave da vam se zahvale?»
Stajališta su pratila jedno drugo. Negde su tražili da se zaustave malo ranije, negde su se zakleli da je prekasno. Deda je gurnuo prljavu vreću krompira u prolaz-skoro je pao. Artem je stisnuo zube. Odbrojavajte minute do kraja smene.
Ali najteže je bilo vratiti se kući.
Kada se ruta završila, kiša se intenzivirala, pretvarajući se u dugotrajnu kišu. Pokucao je na krov, istrčao kroz prozore kao da je neko danas pokušao da ga izbriše.
Zaustavio se u autobusu i presvukao se u zagušljivu svlačionicu koja je mirisala na mokre jakne i kasnije. Odlučio sam da odem jer nisam želeo da razgovaram ni sa kim. Želeo sam tišinu. Želeo sam da kuća miriše na domaću supu i toplinu kao dete. Ali ovo “detinjstvo” je odavno prošlo — zajedno sa papučama mog oca, zamagljenim prozorima i osećajem da vas neko čeka.
Ključ je kliknuo u bravi. Ušao je i pažljivo stavio cipele u ugao. Tava je cvrčala u kuhinji, a miris pomfrita udario me je u nos, a unutra je nešto promućkalo.
“Mama?”Nazvala je, skoro se nasmešila.
Ali kod kuće je bio stranac.
Čovek je stajao pored peći.
– Artem! Glas majke je izlazio iz sobe. – Upoznaj Borisa. Sada je sa nama.
Artem se smrznuo.
Zdravo brate, rekao je Boris, otkrivajući zube. “Trenutno sam na čelu.
Artem nije rekao ništa. Vratio se i otišao.
Napolju je postalo mračno. Asfalt je blistao, fenjeri su drhtali u lokvama. On je išao putem, ljut na sve: na poslu, na Majci, Na ovom Borisu, na sebi.
U džepu je osetio ključ Vicki – jeve male sobe, menadžera na parkingu. Čim sanjaju da tamo dobiju til i mikrotalasnu pećnicu-tamo će biti njihovo ostrvo. Otišao je tamo. Nije imala gde da ode.
Vratila se kući viku namočenoj na koži. Tenisice su mu čučale, farmerke su mu se držale za kožu. Kiša nije prestala. Primetio sam svetlo na prozoru izdaleka, što znači da sam kod kuće. Izvukao je ključ, ali se nije usudio da ga koristi. Pokucao je na vrata.
Odmah ga je otvorila kao da zna da dolazi. U haljini sa telefonom u ruci kosa je mokra.
Artem? Ti si takav… “počela je, ali on je prekinuo.:
“Mogu li ući?”
Klimnula je glavom, ostavljajući ga unutra. Skinuo je jaknu i ostavio cipele pored radijatora.
“Moja mama je dovela novog momka”, uzdahnuo je. “Pijte i nasmejte se kao idiot.”A ona je rekla:” Sada je sa nama.”To je kao da je tako jednostavno.
Vika je sedela pored njega i bacila ćebe na njega. Znao je da je sada bolje ućutati.
“Neću se vratiti tamo.”Čak i ako sedim napolju.
“I ti imaš mene”, polako je rekla. “Možete ostati.”Zauvek.
Pogledao ju je. U očima mu je bilo toliko bola da je Vicki srce palo. Prišao je.
“Dugo niste sami, zar ne?”Rekao je iznenada.
Pauza se nastavila.
“Na šta misliš?”
“Ne pretvaraj se. Sve to osećam. Nije prvi dan. Reči su različite. Tišina je drugačija. Čak i miris… “duboko udahnuo. “To nije tvoj miris.”To je bio đurđevak. Sada je to muška kolonija sa nijansama jabuke.
Hteo je nešto da kaže, ali nije mogao. Pogledao je negde drugde. I sve je shvatio.
– Iz kontrolne sobe?”Ili onaj u Kamazu?
Tiho.
Ustao je. Nema vrištanja, nema napada besa. Uzeo sam jaknu, samo pazuh, kao da je to tuđi posao. Tiho je obukao cipele.
Vika…”viknula mu je.
“Sa zadovoljstvom”, odgovorio je. “To je moja krivica. Želeo sam da ostanem tamo gde mi se ne sviđa. A sada sam shvatio.
Vrata su se zatvorila.
Kiša ga je dočekala napolju. Otišao je negde, ne znajući kuda ide. Voda mu je tekla niz lice poput suza koje si nije mogao priuštiti da prolije. To je praznina u mojim grudima. Ponekad bol ostavlja samo to, prazninu.
Na autobuskoj stanici stajala je starica u jorgovanom ogrtaču. Bila je mršava, sa istrošenim kišobranom i proverenom torbom. Kratko je to primetio – dugo je navikao da putnike vidi kao pozadinu.
Prošao je tamo. Ali vratio se. Gledao ga je.
“Ti si vozač”, rekla je. – To znači da ne nosite samo ljude. Ponekad postoje sudbine.
Frknuo je.
– I iz koje ste bajke pobegli, bako?
Nije odgovorila. Nastavio sam da bledim korak po korak u kišnoj magli poput fotografije iz starog filma.
“Čudna žena. Ili polude”, pomislio je Artem.
Nije znala da je ovaj sastanak već sve promenio.
Sledeće jutro je počelo kao i obično: sa nedostatkom sna, gorkim čajem u trpezariji i umorom koji mi se činio zalepljenim za kožu. Vrat mi je goreo, a telo mi je bolelo. Možda je to bila temperatura, ali nije bilo vremena za proveru. 77. je već čekao, prljav, hladan i pun kanti starih dama.
Vozio se autobusom kao automat, ne razlikujući ništa oko sebe. Udario me je u glavu. Oči su mu gorele. Njegove misli vrtele su se oko Vicki: kako je peglala njegove majice, kako se mrštila, kako je zvučao njegov glas—sada mu se činila kao stranac.
Na sledećoj stanici ušao je-ista stara dama u jorgovanom ogrtaču. Odmah ju je prepoznao: ista poza, isti izgled kao da je znala više o njemu nego on.
“Bako, karta”, rekao je umoran.
“Nemam ga”, mirno je odgovorila. – Ali treba.”Veoma.
“Svima je potrebna”, rastrgao je. – Nema karte-izlaz.
– Sutra je penzionisanje. Vratiću je kasnije. Ili ga sklonite od sudbine, Sine, ako znate kako.
Kikotao se.
– da. Sudbina je sada terminal?
“Sudbina si ti”, tiho je rekla. “Ti si moj izbor danas. Ali još ne znate za to.
“Idi dođavola…”promrmljao je i udario u kočnicu.
Vrata su škripala kao da stenjaju. Kiša je udarala stepenicama. Starica je tiho ušla u autobus, prošla kroz zid vode i nestala kao jesenji list koji je duvao nalet vetra.
Salon je ostao tih. Nekoliko putnika je gledalo prema vozaču, ali je ćutalo. Svi su odavno shvatili: Mlad, razdražljiv – šta još možete očekivati od njega?
Artem je zalupio vrata i otišao. Ali unutra je bio neprijatan osećaj-kao da nije samo ostavio tajnog putnika, već je izgubio deo sebe. Nešto je iznutra malo treperilo.
Dvadeset minuta kasnije probio sam gumu. U sredini prazne trake.
Prokleo je, izašao iz taxija i pozvao zamenu. Sedeći na kiši, Jack u ruci, misli poput najprljavijih reči. Baterija je prazna. Automobil se neće upaliti. Telefon je mokar, veza je izgubljena.
Serega je na kraju stigao i pokupio putnike. Artem je ostao sam da sačeka šleper. Mokri su do kože. Kiša se pogoršala, činilo se da mu se ruga, bičevajući mu pravo u potiljak kao podsetnik na svako loše delo.
Vratio se kući mokar, drhtav, sa prehladom ispod kože. Mama ga nije otvorila. Iza vrata se začuo lenji muški glas. “Sada je sa nama.”
Artem je sišao i seo na betonski Prag. Kiša nije prestala. Vetar joj je rastrgao odeću, a ispod majice je bilo hladnije nego u vlažnom podrumu. Stajao je tamo dok mu prsti nisu utrnuli. Zatim je ustao i otišao-nije znao gde.
Lutali smo pre mraka: mokri park, železnica, polusvetla autobuska stanica sa slomljenom nadstrešnicom. Nema poziva, nema poruka. Nikome nije potreban.
Rano ujutro stigao je do dvorišta autobuske stanice, seo na kutiju u blizini garaža i zatvorio oči. Zemlja mi je drhtala pod nogama, glava mi je udarala, a telo mi je drhtalo. Želeo sam da ostanem ovde da se ceo svet kotrlja…
Slučajno ga je pronašao čuvar koji je bio na turneji. Artem je ležao pola smrti na kiši sa plavim usnama i otežanim disanjem.
Hitna pomoć je stigla brzo. Dijagnoza je pneumonija, teška hipotermija i pojava groznice. Nisu ga mogli identifikovati skoro dan-nema dokumenata, telefon ne radi.
Tek trećeg dana otvorio je oči i video ženu kako ga drži za rame i polako govori.:
“Ne pomeraj se. Isporučeni ste u teškom stanju. Pneumonija, groznica u četrdesetim godinama. Lutao sam dva dana.
Okrenuo je glavu. Žena sa kosom pritisnutom na slepoočnice stajala je u podnožju kreveta. Bilo je uobičajeno, nezamislivo, ali zračilo je toplinom poput logorske vatre koja bi vas barem mogla zagrejati.
“Ko si ti?”Stani!”zaprljao se.
– Alena. Pomoći ću ovde. Nisam medicinska sestra, samo radim u bolnici. Hitna pomoć vas je dovela sinoć. Kažu da su je pronašli ispod ograde. Jedva živ.
Pokušao je nešto da kaže, ali je kašljao. Prišla je i pažljivo podigla čašu na usne. Držao ju je samouvereno, kao da je znao da ako sada pusti, čovek može potpuno da se sruši.
– Sve će biti u redu. Mlad si i jak. Da li ste stvarno umorni?
Tiho je klimnuo glavom. Umoran, bio je preslab. Izgoreo je iz temelja.
Alena nije pitala, nije gurala. Promenila je peškire, stavila nove jastuke i ostavila hranu koju je želela da jede, čak i kada joj je stomak odbio da jede.
Artem se osećao bolje nakon nekoliko dana. Već je stajao i gledao kroz prozor. Alena je donela doručak i sela pored njega, malo raširena.
“Ti si vozač, zar ne?”
“Bio sam”, gorko se nasmešio. – Sada ga verovatno neće vratiti. Slomio sam automobil, umalo ostavio ljude na otvorenom polju i došao sam ovde.
Hoćeš posao? Rekla je mirno. – Mom bivšem poslodavcu Vadimu je potreban samo vozač. Osoba mora biti odgovorna bez previše pijenja.
Artem se mršti. Nisam znao da li se šali ili je bio ozbiljan.
“Kako znate da nisam pijanac ili psihopata?”
Nasmešila se, topao, pomalo tužan osmeh.:
– Uradili su testove. Sve je u redu.
Pogledao je negde drugde. I prvi put posle dužeg vremena osetio sam da ponovo počinjem da dišem. Ne samo sa mojim grudima, već i sa svom dušom.
Posle dve nedelje otpušten je. Doktor mu je rukovao.:
– Jang, možeš to da uradiš. Čuvaj se. Pneumonija je ozbiljan problem.
Artem je klimnuo glavom i izašao sivog jutra. Hladan vetar me udario u lice, podsetnik: živ si.
Još uvek ne zna gde da ide, čuo je:
“Hej! Gde ideš?
To je bila Alena. U njegovim rukama je termos i paket pita. Nasmejala se jednostavno, toplo, bez daljeg odlaganja.
– Eto, na putu si.”I nismo se šalili o poslu. Vadimu je potreban samo vozač. Da li je to prikladno?
Vadimova kuća se nalazila u tihom okrugu prostranom, negovanom, bez pokaznog luxuza. U dvorištu se nalazi crni inostrani park i mali vrt iza kuće. Sam gospodar je imao oko četrdeset godina, mirno, pažljivo. Toplo me pozdravio, pogledao me pravo u oči:
– Alena kaže da si pristojan. I retko pravi greške. Pokušajmo?
I tako je počeo novi život. Posao je jednostavan: upoznajte se,vozite, ponekad negde zaustavite. Stanovanje u krilu, obroci su podeljeni, a plate stabilne. Artem je brzo ušao u ritam. Sve sam uradio tačno, bez previše muke. Poštovan je, Vadim nije našao krivicu, čak je i nekoliko puta hvalio.
Ali glavna stvar je bila Alena. Tako je došao, doneo čaj, pitu i sedeo pored mene. Nisu žurili, nisu previše pričali. Držao ju je za ruku i osetio kako se nešto što je smrznuto unutra polako odmrzava.
Više nije razmišljao o svojoj majci. Nisam razmišljao o viku. I skoro je zaboravila staricu u jorgovanom ogrtaču koji ga je dočekao na kiši. Skoro.
Jednom je Vadim sišao sa terase i rekao:
– Uzmi Valentinu Sergejevnu sa stanice sutra. Moja stara dadilja se vraća. Alena kao njena. Ne smeta ti?
Artem je klimnuo glavom.
Na stanicu je stigao unapred. Izašli su ljudi, neki sa decom, drugi sa torbama. I odjednom-to je ona. Vodootporna lila, karirana vreća, ista poza. Ovaj pogled vidi sve što skrivate.
Starica je prišla i dostojanstveno ušla u automobil u tišini.
“To ste vi”, rekao je Artem na kraju kada su započeli.
“Ja”, mirno je odgovorila. “I ti si.”Tek sada je drugačije.
Kuća ju je ljubazno pozdravila. Alena se zagrlila, Vadim se nasmešio. Sve bi bilo u redu, ali Valentina je, skinuvši ogrtač, primetila:
– A sada imate savesnog vozača. Nekada me je ostavljao na kiši, ali sada se sastaje sa mnom sa stanice.
Bilo je tiho. Tanak kao zategnuta nit. Vadim je dugo gledao Artema.
“Da li je to istina?”Šta je to?”polako je pitao.
Artem je klimnuo glavom. Valentina je ušla u kuću. Više nije bilo potrebno objašnjenje.
Sledećeg jutra je otpušten. Nema reči. Dokumenti i koverta su doneti iz kancelarije. Alena je sedela na tremu, bleda, ruke stisnute u pesnice. Izgledao je kao da ga čeka da kaže: “to nisam ja.”
“Da li je to istina?”Šta je to?”polako je pitala.
Klimnuo je glavom. Nije gledao gore.
Stisnuo je usne i odmahnuo glavom.
“Mislio sam da si drugačiji.”
Pogledao ju je. U njegovim očima nije bilo izgovora. Samo umor.
“Promenio sam se”, rekao je. “Ali verovatno je prekasno.”
Alena je napravila korak unazad. Oči su joj bile suve, ali u njima je drhtala neka vrsta nevidljivog bola.
– Neću moći da živim pored tebe i svaki dan se sećam kako si je izbacio. Moja mama. U jakoj kiši.
Nije rekao ništa. Samo je klimnuo glavom. Shvatio je sve.
I otišao je.
Opet.
Otišao je bez skandala, bez obećanja o povratku, bez pokušaja da zadrži pogled ili reč. Upravo sam spakovao svoje stvari u staru torbu za teretanu, nazvao okružnu bolnicu i pitao:
– Trebaju vam vozači hitne pomoći?
“Dođi”, odgovorili su. – Bar sutra.
Evo kako je počelo: ponovo za volanom, samo što ovaj put nije autobus, već beli automobil sa crvenim krstom sa strane. Ponekad sam dovodio baku sa pritiskom, ponekad sam vozio momka sa ubodnom ranom, a onda sam otišao kod žene koja je plakala ne od bola, već od usamljenosti. Nema aplauza, ne, hvala. Samo alarm u vazduhu, neprospavane noći i škripanje meta na mokrom asfaltu.
Nije se žalio. Nisam pio. Nije bilo grubo. Lekari su ga nazivali “tihim”, jer je sve razumeo bez daljeg odlaganja. Podigao ju je, uzeo, sačekao na vratima, oprao automobil-ne pitajući čiji je red.
Živeo je u sobi na železničkoj stanici-sa golim noćnim ormarićem, šporetom i kotlom. Ponekad bih čitao knjige iz bolničke biblioteke, ponekad bih sedeo i gledao kroz prozor. Kiša mu više nije smetala. Slušala je to kao priznanje mira.
Ne tražite Alenu. Nisam pisao Valentini Sergejevni. Znao je da je sve što je želeo da kaže: “Žao mi je, Želim da se vratim.”I nije želeo da se vrati. Želeo je da krene dalje-ali samo ako je to zaslužio.
Prošla je godina.
Ponekad se činilo da je sve zaboravljeno.
Do jednog dana.
Poslat je na odsustvo na nagovor menadžera, žene stroge kao šef štaba.
Vratio se u svoj rodni grad. Pogledao sam mamu. Sedela je sama, pogrbljena i izgledala je starije. Nisu mnogo razgovarali. Pijte čaj za stolom i odjednom je rekla:
“Izvini, sine. Onda sam te poslao. A sada niko nije ostao. I on … takođe je negde nestao.
Klimnuo je glavom. Oprostio sam ti davno. Jednostavno nisam znao kako to izgovoriti naglas.
Kad je odlazio, zaustavio se na pragu:
“Ostala sam, mama.
I otišao je. Bez patosa. Jednostavno je otišao, ostavljajući za sobom Miris kiše.
Hodao je, nije primetio kako se zaustavlja. U dvorištu koje je bilo bolno poznato: borovi, ograda od opeke, pas u kućici za pse. Vadimova Kuća. Ili više ne?
Prišao je. Kapija je bila prekrivena rđom. U dvorištu nije bilo automobila. Prozori su prazni.
Komšija u ogrtaču rekao je da je Vadim odavno otišao – neki kažu Češkoj, drugi Izraelu. A sada u krilu žive dve žene. Tiho, mirno. Majka i ćerka.
Spremao se da ode kad je iznenada primetio dvojicu muškaraca na vratima. Odeća je uobičajena, ali navika je strana. Sjede previše samouvjereno, gledaju previše pažljivo, kao da nešto čekaju. Artem se smrznuo. Nešto unutra je bilo budno-intuicija ili iskustvo hitne pomoći.
Tada su se vrata otvorila. Alena i Valentina Sergejevna su izašle na terasu.
I u tom trenutku, jedan od muškaraca je napravio korak napred. Nešto u Artemu se pokvarilo.
Pobegao je.
Bez oklevanja. U mojoj glavi je praznina. Samo fotografija: Alena na tremu, Valentina Sergeevna iza nje, muškarci koračaju. Jedan od njih je posegnuo za džepom. Drugi se osvrće. Ko ne bi trebao. Pogrešne namere.
Nije vikao. Nije tražio pomoć. Prvo me je udario, teško kao u školskoj tuči. Odmah sam udario prvog. Drugi je pokušao nešto da dobije, ali nije imao vremena. Vikao je i vrtio se, ali Artem je već stajao iznad njega, stisnuvši pesnice.
Artem! Alena Viče. – Dosta! Policija je na putu!
Vratio se. Video sam je bledu, prljavu, sa očima punim straha i suza.
Otišao je u penziju. Ruke su mi drhtale. Uši su mi kucale. Celo telo mu je bilo napeto, kao da će skočiti. Ona to gleda kao da je poslednji put. Zatim je pogledao Valentinu Sergejevnu. Stajao je uspravno, ne skrivajući se, mirno, kao i tada, na kiši.
“Ti si … živ?”Šta je to?”šapnuo je. “Jesi li dobro?”
“Sada-da”, odgovorila je. I prvi put u to vreme, zaista se nasmešila. Ne sa prezirom, ne sa žaljenjem kao čovek.
Policija je brzo stigla. Susedi su ušli u dvorište. Napadači su uzeti. Opasnost je nestala. Ali tišina je ostala.
Artem je stajao u dvorištu, gde je jednom dobio drugu šansu. I izgubio je poverenje.
“Zašto si se vratio?”Alena je pitala malo kasnije, tiho, pored nje, ali bez dolaska.
Gleda je u oči.
“Nisam se vratio. Bio sam na putu. Video sam. I shvatio sam da ako odem sada, sve što sam postao biće laž. A ako ostanem, to neće biti za oproštaj. I da više ne budem onaj koji se jednom vratio.
Alena je ćutala. Zatim je napravio korak prema njemu. Onda još jedan. I odjednom me je zagrlio.
“Više nisi ono što si bio. Ne samo još jedan. Postao si svoj.
Valentina Sergejevna je gledala sa strane kao na uskrsenje. Klimnula je glavom, jedva primetna. Ali ovo klimanje imalo je više smisla od čitave propovedi.
Prošlo je nekoliko meseci.
Artem je ostao. Nema uslova, nema zahteva. Mi samo pomažemo. Popravili smo krov, odveli Valentinu Sergejevnu kod lekara i obojili ogradu. Nisam ušao u dušu. Nije se izvinio. Nije ponavljao stare reči.
U početku se Alena držala na distanci, hladno. Ali s vremenom se led rastopio. Ponovo su stajali na klupi na kapiji ne kao muškarac i žena, već kao ljudi koji su preživeli zajedničku tamu. Ne žurite. Nema očekivanja.
Jednog dana, kada joj je predao kantu vode, odjednom je samo rekla:
“Više se ne bojim. Nema kiše. Nema prošlosti. Ne ti.
Nije rekao ništa. Upravo sam je uzeo za ruku.…
