Kao da se telo slomilo, poput mehanizma koji je iznenada prestao da radi. Kao krhki čamac na granici dva sveta: vode i vazduha. Nema daha, nema vremena, samo bol koji sagoreva čak i njegovo ime iz sećanja. U magli svesti u kojoj se snovi prepliću sa stvarnošću, Alla iznenada shvata da je na ivici između života i smrti.
Glas dolazi negde u blizini, prigušen i zamagljen kao kroz vodu. Glas njenog supruga Kohlija filtrira buku:
Allohka … čekaj … ne odlazi…
Reč širi, kao da ivice sveta su nejasna. Svetlo pada odozgo i hladne lampe se iznenada pale. Tuđe ruke rade nešto brzo i samouvereno. Neko naređuje:
– Pritisak! Srce! Brzo!
Ovaj profesionalni, blago uznemireni glas izaziva i strah i suptilnu nadu.
Samo želim da zatvorim oči, odvojim se od svega — ne čujem nikakve medicinske naredbe, ne čujem Kolijev šapat. Unutra se postavlja pitanje: “Da li se vredi boriti?”A odgovor je Tremor straha koji iznenađujuće podseća na umor. Negde u dubini postoje nejasne slike prošlosti, zvuci udaljenih gradova, topli glas voljene osobe.
Ali Alla ne može ni vikati, ni plakati, ni plakati — svest ponovo klizi. Još jedan talas i postaje lakši.
Ona se vraća u stvarnost fragmentima: munjama svetlosti, gustom tišinom, tvrdim čaršavima. Alla jedva razume gde se nalazi: kao da pliva po vodi, a onda se iznenada nađe u bolničkoj sobi. Monitori neprestano klikću, a siva jutra polako se lome izvan prozora. Čini se da se kreće između svetova, pokušavajući da uhvati kratke trenutke sadašnjosti.
A sada je neko u blizini. Devojčica, mala i krhka kao stabljika. Verovatno oko šest godina. Okreće se levorukom, oči mu blistaju gledajući pravo napred.:
– Ja Sam Katja. Da li spavate ili ste mrtvi?
– Ne… nije mrtva”, teško kaže Alla.
“U redu”, uzdahnula je devojka sa olakšanjem. – Ovde je vrlo dosadno.
Ove reči iz detinjstva odjednom imaju toplinu koju imaju samo jaka deca. Katja govori o vrtiću u kojem su svi uznemireni, majci koja ne zavisi uvek od nje i baki koja peče palačinke.
Alla sluša kao izdaleka. Negde unutra se probudi poznati bol-želja da imate mladu ćerku za koju se vredi boriti. Ali deca se nikada nisu pojavila, a sada postoji samo praznina i gorčina gubitka.
Katja je uzima za ruku i šapće:
“Vratiću se sutra.”Samo nemoj umreti, u redu?
Devojka nestaje kroz vrata, nestaje u svetlosti. Alla se vraća u mrak, ali sa novim osećajem — opreznim, gotovo nepoznatim očekivanjem.
Još jedan zaokret je jasniji. Toplina, novi mirisi, vazduh je postao malo lakši. Komora se promenila: prozor ima stranca. Približava se, ostavljajući za sobom trag svežine i anxioznosti.
“Ne spavaš?”Odlično, Zdravo. Ja sam tvoj lekar, Jurij Anatoljević.
Njegov glas je mekan, ali njegov izgled je profesionalan — bez nepotrebnih emocija, ali i bez okrutnosti. Alla shvata da je živ. Ali koliko će to trajati? Celo telo me toliko boli da se plašim razmišljanja.
– Vaše stanje je ozbiljno, ali vidimo poboljšanja. Odlično ti ide. Ako nastavite da se borite, sve će funkcionisati”, kaže on, kao sin koji razgovara sa majkom.
Alla pokušava da pita za kola-da li je bila tamo? Jurij je oklevao, a zatim rekao:
– Važno je sada brinuti o sebi. Ponekad se muškarci izgube u takvim situacijama. Odavno je otišao. I iskreno, nisam bio zainteresovan za vaše stanje.
U mojoj glavi je zujanje, bol pomešan sa novom, još uvek slabom željom da se oduprem. Doktor je uzima za ruku, čvrsto i samouvereno:
– Ako želite da živite, možete prevazići bilo koji bol. Pomoći ću ti. Ali izbor je samo vaš. Odlučite za šta želite ponovo da ustanete.
Na trenutak želim da se vratim u mrak. Alla zatvara oči: nema snage, nema vere, samo Čežnja i želja da se sve zaboravi.
– Nastavljamo? Pitaj Jurija.
“Da”, kaže ona, gotovo šapatom.
Kada se probudi, Alla se oseća kao da je u drugom svetu. Soba je postala tiša, Svetlost mekša, bol se povukao u pozadinu. Jutro donosi ne samo svetlost, već i čudnu, pahuljastu nadu. Okreće glavu i vidi Katju. Ponovo je ovde, stojeći pored prozora, prelazeći prstom preko stakla, crtajući nevidljive krugove.
“Došao si … Alla šapće, pokušavajući da ne uznemirava trenutak.
– naravno. Od sada ću vas posećivati svaki dan dok ne budete potpuno zdravi.
Tišina visi između njih, ne teška, već lagana kao dah. Tada Katja stidljivo pita:
Imate li i decu?
Alla dugo ćuti pre nego što odgovori:
– Ne… nije uspelo. Gde je tvoja mama?
Katja spušta oči:
“Ostavio me je. Ovde živim privremeno. Baka je u blizini, ali stalno zauzeta. Kaže da sam velika, sama se snalazim. Stvarno želim … ali ponekad želim da me neko čeka.
Allino srce se steže. U tim rečima postoji nezadovoljstvo odraslih, bol i samopouzdanje. Takve reči izazivaju razmišljanje: koliko joj je važnih stvari ranije nedostajalo, koliko joj je nedostajalo u životu, u ljudima, u sebi.
Katia skoči i iznenada je zagrli-čvrsto kao što samo deca mogu.:
– Pusti me da budem tvoja ćerka? Ako želite, naravno.
“Hajde”, Alla diše, a prvi put posle mnogo godina dozvoljava sebi da bude samo žena — živa, stvarna, bez maski i odgovornosti.
Svetlost se širi po telu. U mojoj duši se budi razborita nada. Čini se da Katia to oseća. Uzima Allinu za ruku i udara je hladnim prstom.:
– Naravno da će biti u redu. Jer sada niste sami.
U ovom trenutku se u hodniku čuje glas medicinske sestre-vreme je da krenemo. Katja brzo sakriva obojeni cvet ispod jastuka i nestaje. Alla se brine o njoj i odjednom shvata koliko dugo čekaju svoj sledeći sastanak.
Sledeće buđenje je jasno, transparentno. Bol se povukao skrivajući se negde duboko. Noćni ormarić ima vodeni bokal i ogranak jorgovana ispred prozora koji škripi po staklu. Jurij Anatoljevič dolazi skoro odmah, umorno se smešeći, ali iskreno:
– Alla, na putu si. Telo se opire. Stvarno ti se divim.
Nešto u meni će se javiti-prvi put posle dužeg vremena. Alla odlučuje da napravi potez koji se ranije činio nemogućim.:
“Molim te … ne pričaj mužu o mom stanju. Neka misli kako mu je prijatno. I … ne ostavljajte ga ovde dok ne poželim.
Jurij Anatoljević je iznenađen, ali klimne glavom — razume i odobrava.
– dobro. Niko osim onih koje želite neće vam doći. Ako želite, prebaciću vas u privatnu sobu.
Bilo je hrabro-ali sada mu je potrebna zaštita, novi početak, prilika da se oslobodi starog bola i stalnog pritiska.
– Treba mi više vremena sa Katjom. I tišina. Bez prigovora, bez napada…
Glas joj se trese, ali reči dolaze lako kao da im govori dugo i često. Doktor klimne glavom sa poštovanjem i razumevanjem. U Allinoj duši nema trijumfa, samo umor i tihi osećaj slobode. Možda se prvi put posle mnogo godina oseća kao da je to njen život, njen izbor, njene granice.
Odeljenje se menja istog dana. Kroz prozor duva slobodan vetar. Po prvi put u duže vreme, Alla sebi dozvoljava da ne razmišlja o kolu. Ne bojte se usamljenosti. Ne pokušavajte da se opravdate.
Nova komora pokazala se mnogo udobnijom nego što je Alla očekivala: mali drveni sto, stari abažur sa istrošenom ivicom i živopisan crtež deteta na zidu, nesumnjivo Kati. Oblaci su polako plutali ispred prozora, kao da su posebno za one koji su sanjali da pobegnu od stvarnosti.
Pojava Kati postala je zrak svetlosti u monotoniji bolovanja. Devojka je često dolazila sa sobom, donosila sa sobom svoje male radosti i brige, delila vruće vesti iz vrtića, pričala o svojim planovima i postavljala na krevet obojene muškarce, životinje i čitave priče.
“To je to”, objasnila je, pokazujući mi još jedan crtež. “Nasmeješ se i držiš moju baku i mene za ruke.”Pogledajte kako je to lepo?
Alla se nasmešila sa osmehom koji je odavno zaboravila, čak i u mladosti. U njoj se probudilo nešto toplo i živo, kao da joj je srce ponovo počelo zaista da kuca.
Jurij Anatoljevič je takođe počeo da se pojavljuje češće, ali ne samo kao lekar, već i kao bliska osoba. Ponekad se tamo održavalo uveče, kada je soba bila posebno tiha. Razgovori su se odvijali lako, bez formalnosti-o vremenu, knjigama, tračevima. Ponekad bi donosio domaće kolače, delio priče iz svog života-sve je bilo jednostavno, ali zaista toplo.
Postepeno su sećanja došla Alle-ne o njenom mužu, već o njenom ocu. Pametan, pouzdan, onaj kome je verovao tokom svog detinjstva. Odavno je otišao, ali ove slike su ga podsetile koliko je važno uživati u malim stvarima, primetiti znakove brige, osećati se delom sveta.
Ponekad sam bio tužan zbog straha da bi sve dobro moglo nestati. Ali onda se pojavila Katja. Uzimanje moje ruke i šaputanje:
– Sigurno ćete uspeti! – uništio je sve sumnje.
Svakog dana, Alla je osećala nešto važno, vraćajući se unutra — vezu sa životom i sa sobom.
Uveče, kada su prozori potamnili i komora bila puna težine usamljenosti, prošlost se iznenada i vedro vraćala. Setila se dana kada se Kohl čudno vratila kući-zbunjenog pogleda, tuđeg mirisa na odeći, nesigurnog glasa. Zatim je usledila kratka svađa, njegovo slabo izvinjenje, pokret ruke—kao da sve što se dogodilo nije važno.
“Znali ste, zar ne?”Ja sam odrasla osoba. I u svakom slučaju, podržavam vas finansijski! “Šta je to?”rekao je kao da ju je optužio za nevidljivi greh. – Bilo bi mi lakše bez tebe!
Gutljaji glasova, smeh u kuhinji, silueta druge žene… a onda hladnoća u grudima i ravnodušnost u očima. Alla nije plakala-nije dozvolila suze ili bes. Upravo je skinula prsten, spakovala stvari i otišla u selo da pokaže: “otišao sam.”
Tu se dogodila nesreća. Večernja šuma, umor, iznenadni saobraćaj na putu-ili zec ili lisica. Iznenadni zavoj, udar pedale kočnice i … klizav pop, nulta gravitacija, a zatim mrak.
Alla se nije mogla setiti koliko je taj minut trajao. Ali tada se njen život raspao. Izdaja, bol i strah prepliću se u jedan nered. Ali postojao je trenutak kada je shvatila da ako želi da preživi, mora da se bori sama. Samo da izađem.
Rehabilitacija se pokazala čudnom-i dugom i brzom. Iz dana u dan-vežbanje, injekcije, masaža, fizioterapija. Ali Katina podrška dala joj je neverovatnu snagu: devojka je od bake donela crteže, tajne i vesti. Ponekad je Alla plakala pred njom-i nije se stidela zbog toga. Za Katiju suze nisu bile slabost, već deo života.
Međutim, misli o kolu nisu uspavale. Saznala je da je nastavio da troši svoj novac pripremajući se za odlazak. Dobio sam čudna obaveštenja i priznanice. U jednom trenutku je postalo jasno da želi da je se reši jednom zauvek.
Zatim, prvi put u životu, Alla je sama donela odluku — obratila se svom starom bankaru, prebacila račune i počela da proverava. To je bio prvi korak ka tome da postanete ljubavnica svoje sudbine.
Jurij i Katja su postali oni koji su je povezali sa novim životom. Polako, poput sadnica pod suncem, samopouzdanje, želja za životom, prihvatanjem pomoći i pronalaženjem novih ciljeva rasla je u uličici.
Čak i u svojim užurbanim danima, već je znala da će sada biti onih koji će biti s njom. I prvi put posle mnogo godina osetila je da ima pravo da bude srećna.
Vest o namernom oštećenju kočnica došla je iznenada, kao da je neko iznenada podigao zavesu rano ujutro kada želite da ostanete u senci. Jurij nije ušao u sobu kao i obično — spustio je pogled i sedeo pored nje. Iza njega stoji njegov brat Andrej, policajac.
“Moramo da razgovaramo”, polako je rekao Jurij.
Alla je slušala kao u snu druge osobe: pregled je pokazao da su kočnice u njenom automobilu veštački oštećene. Slomljeni vijci,tragovi vanjske masti-sve je izgledalo kao lažno. Sumnja je pala na kola. Čudno se ponašao dugo, trošeći novac, nestajući nedeljama. Sada se ispostavilo da je možda učestvovao u nesreći.
– Postoji razlog da verujemo da je šteta bila namerna. Čak smo ga zadržali u avionu”, rekao je Andrev.
Šok pomešan sa besom. Dakle, pored nje nije bio samo izdajnik, već čovek koji je bio spreman da se ubije zbog profita. Ali umesto suza, postoji samo odlučnost. Trebalo je da deluje.
Kasniji događaji su se brzo razvijali. Kohl je uhapšen i tužba je podneta. Alla je potpisala izjavu i potvrdila svoju bezbednosnu pretnju. Prošlost se srušila, ali na njenom mestu se pojavilo nešto novo — poverenje u budućnost.
Sada u sobu nisu ušle medicinske sestre, već Katja i njena baka. Jurij je ostao duže nego obično, donosio je vesti, podržane ne samo rečima, već i činjenicama.
Po prvi put posle mnogo meseci, Alla je slobodno disala-ispred nije bilo samo svetlosti, već i osećaja da se promenila i da će živeti na novi način.
Oporavak nije došao odmah, ali svaki dan je bio ispunjen brigom. Katja i njena baba su se prema Alle odnosile kao da je njihova: baba je pripremala bulьon, devojka je organizovala spektakle sa svojim omiljenim medvedom. Jurij je uvek pronalazio dobru reč ili šalu. Soba je retko bila tiha-neko je čitao naglas, neko se smejao, neko je delio vesti.
Kolijeva presuda je bila tačna. Alla je oslobođen svoje moći, tuđe krivice. Kao da je bacio tešku granatu, prvi put je samouvereno koračao hodnikom držeći se za ruke sa Katjom i Jurijem.
I evo dugo očekivanog odlomka. Na pragu bolnice dočekali su je najbliži: Katja sa bakom, Jurij sa buketom cveća i potpuno novim životom o kojem nikada nije sanjala.
“Idemo kod nas”, rekla je Katia, čvrsto se uhvatila za ruku. “Sada si naš.
Lagani vetar, smeh, jednostavne radosti, podrška, rođeni ne iz dužnosti, već iz iskrenog osećaja. Alla se prvi put osećala kao kod kuće.
Jurij nije bio nametljiv tamo, već onakav kakav bi trebao biti. Njihovi razgovori su postali topliji, njihov izgled otvoreniji. Proveli su večeri zajedno za velikim stolom: čaj, pite, snovi o budućnosti.
Život je tek počeo – u novom krugu, među stvarnim ljudima. Alla se nasmešila svom odrazu u ogledalu. Sada je znao da je sreća moguća.
