Svetlana je jako spustila vreće na zemlju:
– Bože, mislio sam da neću uspeti.
Uprkos jutru, vrućina je već bila ozbiljna i ljudi su se bacali u senku ispod nadstrešnice trga.
– Hajde, Lajt. Oni nose sve, ali ništa”, ohrabrila je njena koleginica iz bazara, takođe trgovac. – Kao da je ceo svet danas nestao.
Svetlana je počela da stavlja kutije i pakete sa poljoprivrednim proizvodima na pult. Gorko je mislila da je farma na kojoj je radila u selu bila gubljenje vremena. Mala plata se neprestano odlagala, a da radnici nisu doneli malo mleka na tržište, ne bi imalo smisla ostati tamo.
Na kraju je izvukao sve i osvrnuo se.
“Danas kasnimo”, uzdahnula je dok je gledala kako ljudi izlaze iz autobusa i automobila kako bi kupili mlečne proizvode.
Roba se obično brzo rastavljala. To je bio slučaj ovog puta: automobil se zaustavio pre nego što je autobus stigao sa kupcima, a Light je odmah prodao polovinu svega što je doneo.
“Ako se ovo nastavi, za nekoliko dana mogu da kažem komšiji Vanki da počne da obnavlja moju kuću”, razmišljala je. – Iako neće biti pouzdanog posla, stare stvari ćete morati pretvoriti u stare. Ali za sada, dozvolite mu da se drži, a onda ćemo videti.”
Zatim se drugi autobus zaustavio na parkingu i dečak od dvanaest ljudi je prvi pobegao. Bilo je očigledno da je dugo razgovarao sa vozačem, tražio nešto, ali vozač ga je odbio. Dečak je otišao i tužno seo na ivičnjak.
– Light, Znaš li tog tipa? pitao je prijatelj prodavca. – Izgleda da to nije naše.
“Ne”, odgovorila je. – Možda iz Pavlovke? Ne mislim tako. Mislim da sam ih sve tamo video.
“Pa, u redu, idem kući, iscrpljen sam.”Nadam se da ćete i vi sve prodati! “Žena je ljubazno rekla.”
“Hvala”, kimnula je Svetlana, ostajući sama na pijaci sa još jednim skandaloznim komšijom u selu.
Svetla je pogledala dečaka koji je sedeo sam i, uzevši flašu mleka, prišao mu.:
“Hej, hoćeš mleko?”Ujutro je još vruće.
Momak je pohlepno zurio u staklo, ali je odgovorio nesigurno.:
– Hvala, ali ne.
– Da, uzmi, daj mi besplatno. I evo, evo sira, da li zaista želim da jedem u vrućini? – Svetlana je sa osmehom predala paket.
Dečak je oklevao, ali je onda sa zahvalnošću prihvatio lečenje. Dok je jeo, svetla su ga gledala: vitka, pametnih očiju.
“Nisi ovde, zar ne?”Šta je to?”pitala je.
Tip odmahuje glavom:
– ne. Idem kod oca. Mama i tata su se razveli i otišla je u selo da živi sa rođacima, ali tamo mi se ne sviđa. U početku je bilo zabavno, a onda su svi počeli da piju i psuju. Tata je došao, doneo novac i svi su potrošili. Tata me je zamolio da idem s njim, ali mama mi nije dozvolila. A pre dva dana imao je novog cimera, napio se i udario me … proveo sam noć u štali.
“Znate li gde da idete?”Pitala je svetla, malo se smirila: dečak ima roditelje.
Momak je energično klimnuo glavom:
– Naravno da moram da dođem do autobuske stanice i tamo je kuća u blizini. Dugo živim tamo, ali se sećam.
– A koliko košta karta? Upitala Je Svetlana.
– Dvesta rubalja”, odgovorio je dečak.
Svetla je uzdahnula: danas je zaradila oko dve hiljade i sve će morati da se preda Vanki na popravku. Ali ipak je odlučila da pomogne.
– Drži, sedi, Uzmi autobus, idi kod tate.
Dečak je gleda nepoverljivo.:
– Jesi li Ozbiljan?
“Da, da, uzmi”, odgovorila je dok ga je gledala kako odlazi. Pojurio je do autobusa, ali onda se vratio i na trenutak je zagrlio.:
– Hvala vam puno!
Svetlost je osetila dah u grlu. Nije imala svoju decu, a suprug je otišao kada je bila vrlo mlada.
Autobus se povukao, a dečak je gurnuo glavu kroz prozor, čineći ih rukama.:
“Kako se zoveš?”Stani!”ona vrišti.
Dimka. A ti? pitao je.
Svetlana. Tetka svetlosti”, odgovorila je sa osmehom.
– Vidimo se, tetka svetlosti! “Stani!”vrisnuo je, ali autobus je već bio na putu.
Svetlana se iznenada okrenula nakon što je čula podrugljiv glas kolege trgovca:
“Kako glupo! Imate li mozak?
Gleda nestašnu devojku spremnu da se zauzme za sebe.:
“Šta je za tebe?”Vodite računa o sebi.
Sat vremena kasnije vratila se kući uznemirena i prljava. Neprodato mleko se zagrejalo i moraće ponovo da se preradi, definitivno je zakiseljeno.
Grmljavina je tutnjala napolju.
Svetlost gleda kroz prozor, posmatrajući okupljajuću kišu. Obično je počela da postavlja bazene za kapanje. Kupio je građevinski materijal, ali komšija Vanki zatražio je pet hiljada za popravku krova, ali još uvek nije uspeo da uštedi novac. Možda bih ga trebao zamoliti da sačeka i pozajmi ga?
Kiša je pevala veselu melodiju na krovu, a zatim na bazenima. Svetlana je tužno gledala kapi kiše, sećajući se Dimke. Pitam se da li se vratila kući. Kao njegov otac? Možda se Tata ponovo oženio. Odrasli su previše zaokupljeni svojim problemima, potpuno zaboravljajući decu.
***
Prošlo je petnaest godina.
– Mihail Jurijević, zašto si takav čovek? Ovde sam radio ceo život, ostavio sve svoje zdravlje na ovoj farmi i ne želite da pomognete.
– Ali zašto ne želim, Svetlana Eugenievna? Stvarno želim. Plati i sutra ćeš imati tim. Sada je tržišni trenutak i ništa se ne radi ni za šta. Slegnuo je ramenima kao da je to sve objasnilo.
Svetlana gurnuta pesnicom na stolu:
“Ne govori mi ništa glupo, Medo. Uvek si bio takav. Ukrao je celu farmu i ušao sam ovde. Kada vidim vlasnika, reći ću vam sve o vama!
– Evgenjevna, ne plaši starca. Naravno, recite vlasniku o tome. Ali on je ovde samo jednom u tri godine i ima mnogo važnije stvari od razgovora sa starijim ženama. Idi u svet”, mahnuo je rukom.
Svetlana je izašla iz kancelarije zalupivši vratima.
Živeo sam svoj život, ali zaradio sam minimalnu penziju i nemam uvek dovoljno hleba, a kamoli renoviranje kuće.
Ponovo je padala kiša u blizini administrativne zgrade ili, kako su je nekada zvali, kancelarije.
Svetlana je naišla na komšiju sa kojim je nekada radila na farmi i zajedno prodavala mleko, polako ga skidajući. Odlučila je da podeli najnovije vesti.:
– Petrovna, znaš, naš šef je, dođavola, odbio da pomogne kući. Rekao je da je naše vreme na tržištu i da se ništa ne radi bez novca.
“Kakav je čovek”, rekao je komšija. – Hteo sam da ga zamolim za traktor da donese drvo, ali sada sigurno neću ići.
“I ne odlazi”, složila se Svetlana. – Radije bi stavili dodatni novac u džep nego pomogli nekome. Ne ljuti se. Moja napetost je već porasla.
“Da, ne možete se brinuti u našim godinama”, dodala je Mihajlovna, podržavajući Svetlanu za ruku. – Pljujem na sve to, morate da se mučite, razmislite kako da se izvučete iz toga sami.
Svetlana glasno uzdiše:
– To je nepravda, ostavili su sve svoje zdravlje na ovoj farmi. Koliko je godina prošlo i nema podrške.
“Hajde, svetlo”, mahala je Mihaйlovna. – Znaš li kakva je to osoba? I nije oženjen. Očigledno je postojao razlog zašto niko nije pronađen.
– Tačno-složila se Svetlana i obojica su se smejali. – Za svoje grehe biće procesuiran. U redu, idemo kući.
“Izgledaš bledo”, nemirno je rekla Mihajlovna. – Idem s tobom, zajedno ćemo izmeriti pritisak.
Sama Svetlana je osećala da je nervozna. Kod kuće je uređaj pokazao da je pritisak ozbiljno visok.
– Podovi su truli, krov curi, kako ovde možete mirno živeti? – Žalila se.
Gde su ti lekovi? Upita Mihajlovna. – Ne ustaj, lezi sa takvim pritiskom.
Svetlana je mahnula rukom:
– Tamo, u kuhinji, na stolu. Bože, volela bih da se ovo završi ranije”, tiho je promrmljala.
“O čemu pričaš?”vrišti komšija. – Razmišljanje o takvim mislima nije dobro.
Ali Svetlana nije imala vremena da odgovori, jer se na ulici čula buka automobila koji se približavao. Mihajlovna gleda kroz prozor:
– Oh, svetla, kakav lep auto. Da, naš medved sigurno nikada nije sanjao o nečemu takvom. Možda su ljudi izgubljeni? Reći ću ti.
“Lekovi će čekati”, pomislila je Svetlana, krećući se ka izlasku sa komšijom. Izašli su napolje gde je na kapiji bio parkiran automobil koji očigledno nije bio namenjen seoskim putevima. Deca iz komšiluka brzo su pogledala retkost. Mladić i stariji čovek izašli su iz automobila.
“Zdravo, drage devojke”, pozdravio ih je stariji muškarac, ostavivši sijedu glavu.
Svetlana i Mihaйlovna su se smejale:
“Oh, gde si bio Sokolik kad smo bile devojke?”
– Kaži, Svetlana živi ovde? Pitao je mladić.
Svetlana je prestala da se smeši, iznenada shvatajući da je nekome zaista potrebna.
Svetlana nije imala vremena da odgovori kada joj je prišao mladić sa prijateljskim osmehom.
– Zdravo, jesi li tetka svetlosti? pitao je.
Svetlana Evgenjevna je bila zbunjena: nije mogla da se seti tako poznatog lica. Međutim, u njegovim očima je bilo nešto poznato, nešto iz prošlosti.
A onda mu je palo na pamet: “idem kod oca. Dimka.”Mladić je otvorio ruke za zagrljaj:
– Tata, tetka svetlosti me je prepoznala! – Rekao je Srećno. – Zdravo, Žao mi je što nisam došao ranije da vam se zahvalim.
Zapanjena Svetlana govorila je zbunjeno:
– Gospode, zašto sedimo napolju?”Uđi, imaćemo čaj. Ali, znate, hajde da prvo ručamo.
Nakon čaja, Dima se osvrće:
– Tetka svetlosti, živiš li sama?
“Sama Dimochka je poput prsta”, odgovorila je.
– Ne može pomoći državna farma ili bilo ko ovde? Sećam se da ste nekako radili”, zbunio je momak.
– Ne pitaj, Dim. Pomoć od njih sada samo za novac”, uzdahnula je Svetlana.
“To je čudno. Tata, možemo li ostati ovde nekoliko dana? – obratio se Ocu.
– Naravno da možemo, zašto ne? – Moj otac se složio.
Sledećeg dana događaji su se promenili, kao u bajci. Svetlana je pratila šta se dešava oko nje, kao da joj se to nije dogodilo. Uveče je Dima doveo čoveka koji je pažljivo izmerio kuću i nešto zapisao. A ujutro je Svetlana imala čitav tim radnika koji su radili van kuće i unutra.
Uveče je Mihail, lokalni menadžer, došao u kuću i rekao sa nezadovoljstvom:
— Niste želeli da platite sebi, ali plaćate nekom drugom.
Dimin otac mu je odmah prišao.:
– Drago mi je što sam te upoznala ovde. Radim u administraciji i želeo bih da znam kako pomažete starešinama koje su služile u korist države.
Mihail je bio zbunjen, a Dimin otac ga je odveo u stranu. Dima je došao i rekao sa uzdahom svetlosti:
– Nisam ni očekivao. Tetka svetlosti, možemo li vas ponekad posetiti? Nemam bake i deke i ne želim da vidim ovu kuću u selu u kojem je živela moja majka.
Svetlana se nasmešila, osećajući kako joj oči peckaju od sreće.
– Da li sam zaista imao sreće za dve stotine rubalja? “Šta je to?”uzdiše.
Dima ju je ponovo zagrlio:
– Ne za dve stotine rubalja. Za tvoje dobro srce.
