— Innočka, unućice, zašto plačeš? – upitala je Ekaterina Andrejevna dvadesetčetvorogodišnju unuku.
— Nisam nikome potrebna! – u srcu reče devojka. – Svi gledaju samo svoju korist, a za mene niko ne mari!
— Kako to nisi potrebna? A ja? A mama i tata? Kad vidim kako te maze, divim se. Roditelji te veoma vole, može se reći da te obožavaju. Čula sam da ti otac namerava da ti pokloni auto. Čega ti još fali? Kakve još ljubavi treba?
— Govorim o momcima. Ako se sa mnom i upuste u vezu, to je samo zato što znaju da moj otac ima svoju firmu. Samo što ih vidim nekoliko puta, počinju da traže usluge. Traže pare ili da se obratim tati jer ima veze koje mogu da iskoriste. Ukratko, svi gledaju samo svoj interes, a ja nisam nikome potrebna. Tako je teško da bih plakala — ponovo zajecala Inna. — Želim ljubav, bako, razumeš? Ljubav pravu, čistu i svetlu. Kao što ste ti i deda imali, ili moji roditelji.
Ekaterina Andrejevna nežno pogleda unuku, pomazi je po kosi i šapnu:
— Idi da spavaš, unućice. Jutro je mudrije od večeri. Ja ću nešto smisliti, a ujutru ćemo razgovarati. Naći ćemo način da proverimo tvoje momke. Da saznamo koji je pravi, a koje treba izbegavati.
— Kakav način, bako? — oživi se Inna.
— Još ne znam, ali obećavam da ću noćas nešto smisliti.
Inna nije mogla da zaspi celu noć. Jedva je čekala da sazna šta će baka smisliti, jer je Ekaterina Andrejevna bila prava majstorica za izmišljotine.
Zoru je dočekala u bakinoj sobi, gde je baka već bila budna, sredila krevet i radila jutarnju gimnastiku.
— Bako, zašto si tako rano ustala?
— Iskreno ti kažem, nisam ni oka sklopila. A ti zašto ustade tako rano? Danas je slobodan dan, mogla si još da spavaš.
— Želim da saznam šta si smislila.
— Evo ti plan. Ove godine leti idem u selo gde sam odrasla i dugo živela. Tamo ima mnogo napuštenih kuća, stoje prazne, nikome nisu potrebne. Izaberi koju želiš. Ja sam odlučila, devojčice moja, da svoje momke koje upoznaš pozoveš da dođu u selo. Reci im da treba da pomognu baki jer je sama. Čim im to kažeš, gledaj njihovu reakciju. Ako se uplaše poteškoća i traže izgovore da ne dođu — šalji ih daleko. To znači da će te ostaviti pri prvim problemima, a biće ih mnogo. Ako ih ništa ne zaustavi, znači da ih voliš takvu kakva jesi.
— Bako, kakva si ti pametnica! Ja nikad ne bih smogla takav plan.
Tako su i učinile. Leti su otišle u selo, gde su odsele kod rođaka kojih je bilo mnogo u mestu. Do tada se Inna upoznala na internetu sa nekoliko momaka i spremala ih je da pozove u različite dane.
Napuštenu kuću koja je izgledala najbolje od svih, unuka i baka sredile su da može da primi goste.
Čim bi došao udvarač, Inna bi ga dočekala na autobuskoj stanici i pozvala u kuću.
Prvi je došao zgodan mladić koji se dopao Ekaterini Andrejevni.
— Dobar dan! – rekao je srdačno.
— Dobrodošao! – pozdravi ga baka. – Inna me je obavestila da dolazi njen novi poznanik, što me jako raduje. Reći ću ti, muške ruke su nam u kući veoma potrebne. Tačnije, neophodne! Ako možeš da pomogneš, bićemo samo zahvalni! Zar ne, Inna?
— Da, bako! – složi se Inna.
— Kako se zoveš, nisam ni ime čula? — setila se baka.
— Fedor, — odgovori mladić gledajući stanje. Ogradica se naginjala, trem je bio u lošem stanju, a drva nisu bila nasečena.
— Odakle da počnemo? — upita Fedor kad je izašao iz kuhinje gde su ga dočekali sa slavskim stolom.
— Pođimo od ograde, — predloži baka. — Sad ću ti dati alat i staru odeću da se presvučeš. Ako zatreba, pomoći ću ti.
Fedor je nesigurno počeo da zakači odvaljene daske na ogradu. Nije bio vešt s alatom, ali se trudio.
Baka mu nije dala da dugo radi da se ne umori. Posle sat vremena pozvala ga je nazad.
— Još je mnogo posla, — reče Fedor.
— Ostalo ćemo drugi put, recimo sutra, — odgovori baka lukavo se smeškajući.
— Nažalost, sutra neću moći, imam posla. Mi ćemo se dogovoriti kad ćemo ponovo doći, — reče Fedor. Posle su šetali zajedno sa Innom, a uveče je mladić otišao nazad u grad.
Kad se Inna vratila, baka reče:
— Neće se vratiti, unućice, videla sam u njegovim očima. Imao je takav strah da mi je bilo žao Fedora. Nadam se da se nećeš mnogo brinuti?
— Neću, nije mi se ni dopao mnogo, — odgovori Inna.
— Ko je sledeći?
— Momak po imenu Robert. Već samo ime govori da mu neće biti drago kad vidi koliko je posla.
— Videćemo, — namignu baka.
Inna je bila u pravu. Drugi momak je video kuću i razočarano rekao:
— Verovatno ovde nikad nije bilo popravke.
— Za to treba para, a odakle ih penzionerki? Dobro je što unuka pomaže, inače bi bilo teško.
Robert je prihvatio čaj i doneo je slatkiše, ali nije hteo da radi. Iskreno prizna:
— Izvinite, u selu sam bio samo nekoliko puta. Ceo život smo živeli u gradu. Tako da vam ne mogu pomoći, čak mogu da napravim štetu.
— Ni na nebu ni na zemlji, — rekla je baka i gledala kako Robert žuri da ode ka kolima.
Treći momak, kad je video staru kuću, nije ni ušao. Pozvao je Innu na vožnju i onda se izvukao hitnim poslovima.
Inna je bila tužna. Kad su sedeli na terasi kod rođaka i pili čaj, rekla je:
— Govorila sam ti, bako, svima treba komfor. Nema nikoga ko bi pomogao od srca. Svi momci koji su dolazili su otišli.
— Znači, to nije za tebe. Ne žuri, bolje je čekati nego žuriti u ljubavi. Pozovi sledećeg!
— Ne želim više upoznavanja ni sastanaka. Bolje da provodim vreme s tobom. Ostala je samo jedna nedelja pa se vraćam u grad.
Prošlo je još pet dana. Inna i baka otišle su u praznu kuću gde su primale momke, da je zatvore i ponesu stolnjak i posuđe. Odjednom su čule zvuk automobila.
— Ko još stiže? Jesi li nekoga pozvala? — upita baka.
— Ne znam, bako, nisam nikoga zvala. Možda je neko drugi.
Iz crnog auta izađe mladić od tridesetak godina.
— Dobar dan, devojke! Recite, molim vas, da li znate koje se kuće ovde prodaju?
— Kako da ne znam, ja sam odavde. Ali reci mi zašto te to zanima? Da li hoćeš da se preseliš u selo? Ili te je neko poslao?
— Hoću da majku preselim bliže gradu, selo je gotovo pusto, a ja živim u gradu. Hteo sam i da joj kupim kuću u gradu, ali ona neće. Kaže da čak ni vazduh u gradu nije kao u selu, — odgovori nepoznati mladić, pa pogledao gomilu drva i upita: — A zašto su drva neisečena? Nema nikog da pomogne?
— E baš to, niko nam ne pomaže, — požali se baka.
— Ja ću to brzo završiti, nije problem.
— Bićemo vam zahvalni, dobar čovek, — reče baka. — Samo ti je odeća fina i čista.
— U autu imam stare pantalone i majicu, ako zatreba. Za svaki slučaj, ako nešto sa autom bude, — nasmeja se momak i pruži ruku:
— Ja sam Saša, a vi?
— Ja sam Inna, a ovo je moja baka Ekaterina Andrejevna.
— Drago mi je, — reče Saša, brzo se presvukao iza auta i počeo da secka drva.
Baka tiho šapnu unuci:
— Inna, pođi po nešto za jelo. Mora naš radnik da se nahrani posle ovoga.
Inna brzo ode po punjene paprike koje su bake spremile ujutru.
Kad su završili posao, pozvaše Sašu za sto. Mladić nije hteo dugo da
jede jer mu je već bilo kasno da se vraća u grad.
— Bićeš često u selu? — upita baka.
— Hteo sam da mama dođe, ali da se ne dosađuje sama, možda ću dolaziti češće, — reče mladić.
— A šta kaže Inna? Kako ti se sviđa novi drug? — upita baka kad su ostale same.
— On je prvi koji je sam ponudio da pomogne. Nije pričao o paru ili uslugama. Samo je hteo da pomogne, — reče unuka.
— Eto, to ti je prava ljubav, koja se ne meri novcem i koristi. Ti si srećna što si ga upoznala, — nežno reče baka.
Inna je uzela bakinu ruku i rekla:
— Hvala ti, bako! Zaista si me naučila šta je prava ljubav.
