Naravno! Evo prevoda na srpski:
Ručna žena
— Zar ne preteruješ? — Vasiliј sumnjičavo pogleda druga koji je istovarao stvari iz terenca. — Pazi, dosadiće tvojoj ženi tvoje „odlazke“. Sama će te izbaciti, gde ćeš onda? Kod roditelja? Bakin stan si još davno potajno prodao i pare potrošio.
— Kome? Taši dosadi? Ma ona mi gleda u usta. Ni reč neće da mi kaže na protiv. Sada će me čekati kod prozora i razmišljati kako da ugodi mužu. Šta je najvažnije kod žene? Najvažnije je pravilno je vaspitati. A ja to znam, — samouvereno odgovori Aleksej. — Pare sam potrošio, da. Ali vidi samo koju sam lastu kupio, — pokazao je ka obali gde je blistao novi beli čamac i ponovo se zadovolјno nasmejao. — Hajde, momci nas čekaju.
Aleksej je bacio kaiš torbe preko ramena i živahno krenuo ka društvu koje mu je veselo mahаlo.
— Aleša, šta opet nije u redu? — jutros, videvši muža kako ponovo pakuje stvari, upita Taša. Lice joj se odmah pogoršalo. — Samo sam ti podsetila da smo ovog vikenda planirali da izvedemo Slavika na zabavne sprave. On je toliko čekao. Stajao je na kolenima na stolici i precrtavao dane u kalendaru.
Taši su oči zasuzile kad se setila kako je njihov šestogodišnji sin sanjao da se provoza na igračkama-automobilima u parku. Video je takvu igračku kod druga u dvorištu, ali Taša i Aleksej nisu imali novca da kupe sinu makar sličnu, a drug mu nije ni dozvolјavao da je pipne — jasno, igračka je bila skupa.
Zato su Taša i Aleksej obećali da će sina odvesti u park gde se takve igračke mogu iznajmiti.
— Šta opet, pitaš? — Aleksej prekide svoje pakovanje i prezrivo pogleda ženu. — Pa barem to da nisam želeo da se ženim za rasipnicu.
Taša je gotovo zatajila od uvrede zbog muževih reči:
— Ja sam rasipnica? U čemu?
— Ko je izmislio te sprave u parku? Bolje da si kupila kobasice.
— Ali ti si sam podržao i obećao sinu — nije razumela Taša zašto muž tako zamera. — A kobasice? Pa ceo frižider nam je pun hrane. Hoćeš kobasice? Pa kupiću ih ionako. A Slavko, on je mali, tako je želeo — pogledala je muža molitveno. — Da li da vratim tvoje stvari nazad? — pokušala je da mu otme košulju koju je izvukao sa police.
Ali Aleksej je istrgao košulju iz njenih ruku i silovito je ugurao negde u sredinu torbe, ustao sa kolena:
— Ja ću zasad kod mame da živim. A vi razmislite o svom ponašanju. U ponedeljak da mi date izveštaj. Tada ću odlučiti da li se vraćam.
Brzo je izašao iz stana i ljutito zalupio ulaznim vratima.
— Uvek isto, — pomisli Taša tužno dok je nemo pala na stolicu u hodniku.
Spustila je ruke na kolena i tiho zaplakala.
Današnje ponašanje muža nije bilo ništa novo za nju.
Aleksijevi „pokazni“ odlazak počeo je negde godinu dana posle venčanja, baš kad je Taša bila u trećem mesecu trudnoće.
Tog dana muž je tražio da za večeru spremi jaja na oko. Ona je spremila — onako kako su to kod nje kod kuće radili. Nije ni mogla da pretpostavi da muž pod „jajima na oko“ podrazumeva obična pržena jaja. Kod Taše su jaja na oko jednostavno zvali omlet.
Šta je tada uradio Aleksej! Kako je trčao i vikao:
— Koja si ti nesposobna?! Za koga sam se oženio?! Jaja si sa mlekom umutila! Ko tako jede? Reći ću mojoj majci kakva si ti. Da se razočara svekrva.
— Tiho, tiho, Aleksej — pokušavala je da smiri muža, strašno je želela i bojala se da ne ispadne loše u očima svekrve. — Nisam znala kako voliš, — pravdala se. — Pre toga nisi tražio jaja, u stvari rekao si da ih ne voliš. Hajde, spremiću kako voliš.
— A šta je ovo? — tresao je tiganjem.
— Izbacićemo. Šta da radimo.
— Ah, izbaciti?! Tebi je samo do bacanja. Ne znaš da računaš pare. Šta da uzmem? Studentkinja. Ja da radim i obezbeđujem.
Taša se sagla. Aleksej se zaista oženio njome dok je još studirala četvrti kurs. Govorio je da to nije problem i da on dovoljno zarađuje.
Tada je Aleksej prvi put pakuje stvari i ode kod svekrve.
— Šta ćeš, Taša? Čime ćeš Alekseja da hraniš? — manje od sat vremena kasnije Taša je već slušala nezadovolјan glas Tamare Pavlovne na telefonu.
— Tamara Pavlovna, ja samo nisam znala kako Aleksej voli jaja, — stidljivo je šaptala Taša. — On bi odmah rekao kako želi. A ovako je ispalo.
— Dobro. Ne nerviraj se. U tvom stanju to je štetno, — umirujuće joj je odgovorila svekrva. — Danas ću ga ja nahraniti, kod mene će prespavati. Sutra će se vratiti kod tebe.
Taša je olakšano uzdahnula.
— Izgleda da je oluja prošla, — pomislila je.
Aleksije je stvarno vratio kući sledećeg dana, ali je sa ženom razgovarao kroz stisnute zube još nedelju dana. Jedva je Taša izmolila oproštaj.
Ispostavilo se da je to bio samo početak.
Posle toga Aleksejevi odlascI postadoše učestali. Bilo šta da nije po njegovom, pakuje stvari i odlazi.
— Ko će osim mene da trpi ovakvu kao ti i da te voli? — govorio je u takvim situacijama. — Bolje bi bilo da si se bolje školovala da znaš kako da budeš dobra žena. Ovako — kao dete.
Slušajući muževe propovedi, Taša se skupljala u sebe.
A šta da kaže? Aleksej je u pravu.
On se pojavio u njenom životu kad je već očajavala da dobije bar komadić prave ljubavi i sreće. Bio je pažljiv, dobar, zreo. Aleksej je bio deset godina stariji.
Kod kuće je bila služavka svojim roditeljima i omiljenom mlađem bratu.
Taša donesi, odnesi, pođi u prodavnicu, opere, pospremi, pomozi Saši.
Saša je dobijao jedinice u školi?
— Zašto nisi uradila domaći za brata? — prigovarala joj je majka. — Šta? Zašto ti? Pa zato što on nema vremena za učenje. Ima drugih poslova.
— Ruke ti rastu sa pogrešne strane. Teško ti je i košulju da izglačaš — vikao je otac ako mu se nešto nije sviđalo.
Dok su živi bili baba i deda, oni su se još zauzimali za Tašu:
— Šta to radiš, pretvaraš devojku u služavku? — strogo je prigovarala majka. — Sama si to izabrala. Saša ti je za starost. A muž! On neka čuva dete.
Majka bi ćutala na kratko.
Ali kad su baba i deda jedan za drugim umrli, majka više nije ništa suzdržavala.
Taša se zaljubila u Alekseja. Ili je možda samo htela tako da pobegne iz kuće.
— Za mnom ćeš biti kao za kamenom zidinom — obećao je, dok je davao prosidbu.
A na dan venčanja iznenada je rekao, kao da je pročitao njene misli:
— E, sad budi zahvalna, ja sam te spasio od tvoje porodice. A da nisam, još bi bila njihova sluškinja.
Zaboljelo ju je takvo iskreno priznanje muža. Jedno je sama tako misliti, drugo čuti to od muža. Ali samo je spustila oči.
A šta da kaže? Istinu je rekao. Svi drugi su uvek videli ko je u Tašinoj porodici omiljeno dete, a koga koriste, s vremena na vreme bacajući:
— Ti nisi loša. Kad se potrudiš, dobro radiš.
A Taša je na to odgovarala osmehom kao pas u cirkusu koji je za dobar nastup dobio komadić šećera.
Malo, ali prijatno. Cenili su je. Ko zna, možda će je ako se još bolje potrudi konačno i voleti, a ne samo Sašku, zar ne?
Uglavnom, iz roditeljskog doma Taša je otišla sa radošću. I sada je pokušavala da postane dobra žena Alekseju, dobra majka Slaviku.
— Samo što joj ne ide baš najbolje — Taša je podigla glavu, izvlačeći se iz sećanja.
I radi, i zarađuje čak više od Alekseja, a muž je opet okrivljuje da je rasipnica i loša domaćica, da ne ume da rasporedi novac.
Ponovo joj je rekao da će potrošiti pare na gluposti.
A šta su to gluposti? Taša se setila kako su oči njenog sina zasjale od nade kad je obećala da će ga odvesti da se provoza na takvoj mašinki kao što ima drug.
— Kobasica je, naravno, dobra. Važna je i korisna. A mašinka je samo zabava. Ali kako da sinu odbijem? — Taša je ponovo duboko uzdahnula.
— Mami, hoćemo li danas u park? — Slavik je potrčao do majke čim je svanulo, popeo se na krevet i zagrlio je malim dlanovima.
— Naravno da hoćemo. Najedemo se i idemo — prekrstila je prste iza leđa. — Ako Aleksej sazna, biće ljut, ali ne mogu da lažem sina — pomislila je Taša.
— Mamo, gledaj kako mogu — mali je pod nadzorom instruktora hrabro vozio po stazi u parku.
— Bravo — osmehnuo se Taša.
Sela je na klupu i zadovoljno jela sladoled, gledajući kako se sin zabavlja. Onda je ustala i napravila nekoliko fotografija.
— Sviđa ti se? — pitala je sina kad je on sa osmehom potrčao prema njoj, mašući instruktoru za zbogom.
— Mnogo — Slavik je stavio svoju malu šaku u njenu ruku.
Posle trenutka mališan je opet pogledao tamo gde je ostavio mašinku i odjednom uzdahnuo, ali ne kao dete, već tužno.
— Kad porastem, zarađivaću mnogo, mnogo novca.
Taša je htela da pita zašto mu treba toliko novca, ali on je opet uzdahnuo i rekao:
— Kupio bih svom sinu takvu mašinku. A i drugu decu bih pustio da se voze, jer nisu svi u stanju da je kupe, a žele da se voze.
Suza joj je navrla na oči.
Čvršće je uhvatila sina za ruku i povela ga stazom.
— Mamo, gde smo došli? — pitao je Slavik kad su ušli u veliku radnju igračaka, oči su mu se širom otvorile. — Uu, kakve su auto-mašine — potrčao je do jedne i nežno je dotakao prstom. — Bolje nego kod Paške.
— Hoćeš li jednu takvu? — iznenada je upitala Taša.
— Nemamo para — spustio je glavu, prva radost je brzo nestala.
— Naći ćemo način, samo će malo biti suša na kaši i krompiru sa viršlama koje baš i ne voliš.
— Mami, mami! Ješću i kašu i krompir i viršle! Obećavam! — oči su mu se zasijale od nade.
— Obećavaš? I nećeš da budeš razmažen?
Sin je pažljivo klimao glavom.
U stvari, Taša i Aleksej su imali novac. Ali muž joj nije dozvoljavao da troši. Nije dozvoljavao čak ni da bar jednom odvedu sina na more.
— Koliko korisnih stvari može da se kupi za te pare. Mašina za veš, frižider — nabrajao je.
— Imamo ih, Aleksej.
— A šta ako se pokvare? A baciti pare samo da bi sedeli u slanoj vodi i pržili se na suncu? Možeš i u kadi posoliti vodu i na balkonu da se sunčaš. Ne znaš da raspolažeš novcem.
Zato je reakcija Alekseja na želju sina da ima mašinku na kojoj može da vozi u tom uzrastu bila očekivana.
— Za te pare možeš polovnu pravu kupiti — rekao je muž kad je saznao za sinovu želju.
— Imamo novu pravu. A dete želi.
— Izrastaće tvoj sin, a šta ćemo sa mašinkom? Bolje da štedimo. Nismo milioneri, svaka para je važna.
Sve je to Taša ponovo pomislila dok je završavala kupovinu i dogovarala dostavu.
Ali radost sina, njegova sjajna oči nadjačali su sumnje i strah da opet neće uspeti da ugodi mužu.
— Na kraju krajeva, i ja radim — pomislila je.
— Ne razumem? Šta je ovo? — Aleksej se vratio kući u nedelju uveče i zurio u kutije i kese.
— Tvoje stvari, dragi. Imaš pet minuta da sve pokupiš i da oslobodiš stan od svog prisustva.
— Šta to pričaš? Znaš li ti ko si bez mene? Spasio sam te od tvojih roditelja. Mislio sam da ti dam još jednu šansu, a ti ovako!
— Znam, čula sam, hvala na spasavanju. I na šansi takođe — glas Tašin je bio neobično strog i čak, o, čudo! Autoritativan. Aleksej se blago zbunio. — A sad ja spašavam sebe i svog sina. I dajem nama šansu.
— Bi-bi — sin je na mašinki izjurio iz dnevne sobe.
— Kupila si? Bacila novac!? Šta sam drugo i mogao da očekujem? Oduvek sam znao da je s tobom gubitak vremena. Došao sam ranije, a nema nikakve zahvalnosti.
— Šta? Ranije si sa baze?
— Koje baze?
— Gde si sa Vaškom na čamcu krstario. Tebi je čamac dozvoljen, a sinu ne mašinka?
— Nema nikakvog čamca, šta si smislila? Izmišljaš samo da opravdaš rasipništvo. Još ću ja da kupujem neki čamac!
Taša je pod nosom mužu stavila račun iz poreske uprave, koji je dobila tog dana i potpuno se smirila, više se nije mučila krivicom zbog kupovine mašinke sinu.
Tiho je otvorila ulazna vrata i stajala tako dok je Aleksej izvlačio kutije.
— Taša, šta si to napravila? — pozvala je posle sat vremena svekrva. — Možda je Aleksej i preterao, ali hteo je da te nauči da budeš prava žena i majka. A čamac? Ma nema veze. On ga je kupio od svojih para. Ima pravo. Hitno primi muža nazad!
— Hvala, Tamara Pavlovna, tvom sinu. Ali više nema potrebe ni da pokušava, ni da spašava. Priznajem, nisam savršena žena i nikad neću biti. A što se tiče Alekseja, na kraju krajeva, on treba konačno da bude srećan, a ne da spasava i prevaspitava. I da, ima pravo na čamac, ali ja imam pravo da ne živim sa mužem koji ima pravo na čamac, a ni sin ni žena nemaju nikakva prava.
Tamara Pavlovna je htela nešto da kaže, ali Taša je spustila slušalicu.
Taša se razvela od Alekseja. On je naravno na sudu vikao da je Taša „pokvarena“ u svakom pogledu žena kojoj se čak i dete ne sme poveriti. Ali sud je stao na stranu majke.
Aleksej trenutno živi kod majke. Ali već je našao neku zgodnu devojku koju hitno treba spasiti. O tome je bivšoj nevesti brzo javila Tamara Pavlovna.
A Taša je sebi udomila mačka.
— Šta god da kažu, mačak je ipak bolji, bar spašava samo od miševa — smejala se, gledajući kako Barsik jede kobasicu.
