Naslov: “Kada Ljubav Dođe Tiho”
Sada smo svake večeri sedeli na toj verandi, svi zajedno. Deca – već odrasli tinejdžeri – vraćali su se iz škole, donosili priče, smeh, brige i snove. Aljonka je sanjala da postane lekarka. Vika je već vodila školski dramski klub i, naravno, bila glavna u svakoj predstavi. Ljosa… on je Andrejev pomoćnik u radionici. Nema tog komada drveta kojeg njih dvojica ne bi mogli pretvoriti u nešto korisno ili lepo.
Dok sam posmatrala njih troje, svaki sa svojim svetom, shvatila sam da sam, i pored svega, bogata žena.
Andrej je sedeo pored mene, rukom pridržavao moju. Njegova toplina nije bila nagla, strasna, već postojana, poput plamena peći koju naloži zimi — tiha sigurnost, osećaj doma. Nikada nije pokušavao da zameni Fedora. Niti da postane otac na silu. Samo je bio tu. I to je bilo dovoljno.
U jednom trenutku, dok je Ljosa čitao naglas priču iz Dime, a devojčice se smeškale na njegov francuski izgovor, Andrej mi je šapnuo:
— Znaš li, Valentina… mislio sam da sam zakasnio u životu. Da mi je sve prošlo. Ali vi ste me pronašli u pravom trenutku.
Nisam mu ništa odgovorila. Samo sam se naslonila na njegovo rame, dok su deca nastavljala da pričaju, a nebo iznad nas šaptalo zvezdama o novim počecima.
Možda nisam imala muža koji je ostao, ali sam imala dom koji se gradio iz ljubavi. I to je bilo sve što je trebalo.
