– Šta to radiš, kud ideš?! – ljutito je povikao Semjon, iako je i sam shvatio da nije bezgrešan — bio je zamišljen za volanom. Ali kako neko može da se odluči na tako nepromišljen korak: da prelazi ulicu van pešačkog prelaza, još s detetom od otprilike pet godina za ruku? To je čista ludost!
Teški kamion zaustavio se bukvalno na milimetar od žene koja je zastala na mestu, zatvorenih očiju. Dečak je zaplakao, i tek to ju je izvelo iz šoka. Podigla je sina u naručje.
– Da li vi uopšte shvatate da ovde nema pešačkog prelaza?! – Semjon je pokušavao da zadrži miran ton, ali ogorčenost je ipak izbila.
– Izvinite… nisam primetila – promrmljala je tiho.
– “Nisam primetila”? Da ja nisam uspeo da zakočim, ceo život bih se mučio s grižom savesti! A dete? Mislili ste bar na njega?
Ona se naglo okrenula:
– Pa izvinila sam se! Bolje da se niste ni zaustavili… Možda bi tako bilo lakše za oboje.
Žena očigledno nije bila ni pijana, ni glupa. Semjon ju je pažljivo pogledao i doneo odluku:
– Uđite u auto – rekao je.
Pogledala ga je s nepoverenjem:
– Zašto?..
– Zaista, uđite. Odvešću vas. Vidite kolika se gužva stvorila?
Gužva je stvarno bila – čak pet automobila, ali izgleda da je i to uplašilo ženu. Semjon ju je posmatrao krajičkom oka: držala je dete čvrsto uz sebe, očigledno brižna majka. Ali zašto je njen odgovor zvučao tako čudno? Nešto se očigledno dogodilo…
– Zašto biste se bavili tuđim problemima? – tiho je uzdahnula, ali ipak pristala.
Auto se zaustavio ispred restorana.
– Hajde da uđemo, ručamo zajedno, popričamo – predložio je Semjon.
– Ne, ne, to nije u redu… – snebivala se.
– U redu je, moj je restoran. Ne ustručavajte se. Shvatite to kao moje izvinjenje za pretrpljeni šok. Uostalom, da se upoznamo. Zovem se Semjon.
– Valentina, a ovo je Jegor – predstavila se ona.
Dok su čekali porudžbinu, Valja je zamišljeno trgala salvetu, pa progovorila:
– Znate, do juče sam mislila da mi je sve u redu. A sinoć nas je muž jednostavno izbacio na ulicu. Rekao je da ima novu porodicu i da mu više nismo potrebni… Sedela sam kod kuće sa sinom, posao nemam već dugo, ni prijateljice… Ako je ovo vaš restoran, možda bi se našao neki posao za mene? Mogu da perem podove, suđe… bilo šta, samo da preživim.
– A gde ćete da živite? Ko će da pazi na dete dok vi radite? – upita Semjon.
Valja spusti pogled:
– Iskreno, ne znam… Zaista ne znam šta da radim…
Semjon pokaza na tanjire:
– Jedite, i dete nahranite. Moramo da razmislimo.
Gledao je ovu mladu, iscrpljenu ženu i nije mogao da shvati kako je muž mogao tako da je ostavi. Ponosna je, verovatno, čim nije htela da se sudi ili pravi skandal. Imala je samo jednu torbu sa sobom… Kako da im pomogne? Čudno, ali Semjon, koji je obično bežao od bilo kakvih obaveza prema drugima, osećao je želju da joj pomogne. Ali kako — još nije znao.
U džepu mu je zazujao telefon. Pogledao je ekran:
– Naravno… Halo?
– Semjone Vasiljeviču, treba da se kupi stočne hrane. Poslednji put ste je kupili pre mesec dana.
– Da, u redu, prebaciću novac. Ima li kupaca?
– Niko nije zvao… Žao mi je životinja, one nisu krive…
– Dobro, mislim da će uskoro doći osoba kojoj možete sve da predate.
Na drugom kraju linije sagovornica je oživela. Starica koja je čuvala kuću bila je iscrpljena. Već tri meseca nije išla kod unuka.
To imanje je palo na Semjona kao grom iz vedra neba. Ujak, kog jedva da je poznavao, ostavio mu je nešto nalik na farmu. Semjon je jednom otišao da pogleda — i to je bilo sve. Platio je komšinici da ona i muž brinu o životinjama, a šta dalje da radi — nije znao. Vratio je telefon u džep i pogledao Valentinu:
– Recite, da li ste ikada radili sa kravama, ovcama?
– Do petnaeste godine sam živela na selu, posle smo se preselili – slegla je ramenima.
Semjon se trgnu:
– A šta mislite o preseljenju na selo? Sad ću sve da objasnim… – I ispričao joj situaciju: – Dajem vam sve karte u ruke! Razvijajte, prodajte, kupujte — radite šta god želite! Ja se neću mešati. Ništa mi ne treba. Samo mi je žao da sve to propadne. Selo nije malo, ima škola, verovatno i vrtić. Sa Jegorom neće biti problema.
Valja ga je gledala širom otvorenih očiju:
– Ozbiljni ste?! Ali to je vaše…
Semjon je zamahao rukama:
– Ako me oslobodite tog tereta, biću samo zahvalan! Da bih prodao farmu, morao bih da uložim gomilu novca u papirologiju. Na kraju bi to sve bilo bezvredno. Samo bih izgubio vreme.
Valine oči su zasijale:
– Ali mi smo vam ipak stranci… Potpuni stranci…
– Valentina, ne gledajte na to tako! Shvatite to kao pomoć meni! Neću više trošiti novac na održavanje farme, niti ću morati da mislim o njoj. Usput, imate li vozačku dozvolu?
Žena je klimnula glavom.
– Sjajno! U garaži ima neka oprema. Ujak je nešto prodavao. Uglavnom, koristite sve što pronađete! Samo da me taj „seoski horor“ više ne pritiska.
Valja je sa zahvalnošću pogledala Semjona:
– Znate, pre pola sata sam mislila da više ne postoje dobri ljudi. Kad te najbliža osoba izda, čini ti se da su svi ostali još gori. A sada shvatam — ne, ipak postoje dobri ljudi. I možda ih ima više nego što izgleda.
Semjon je pozvao administratora:
– Oleg, uzmi ključeve od mog auta, odvezi ove ljude na ovu adresu. Neko će te zameniti. Ionako je sada slabo sa gostima.
Valja je gledala polja i šume što su prolazili pored auta, a osmeh joj nije silazio sa lica. Kako je samo čeznula za selom! Iako sebi to nikad nije priznala. I Jegoru će tamo biti lepo. Samo da je kuća u dobrom stanju… Kako je Semjon dobar, pažljiv, a još i zgodan!
Kad su stigli do velike kuće, Valja je uzdahnula: „Ne mogu da verujem…“ Oleg joj je pomogao da iznese stvari. Semjon mu je dao novac i zamolio da svrate u prodavnicu, a Valja je kupila sve što je bilo potrebno. Nakupilo se dosta kesa i torbi. Uzimala je po malo, ali je Oleg, izgleda, odlučio da preuzme stvar u svoje ruke.
– Semjon je zvao, upozorio me – rekla je starija komšinica. – Oh, da znate koliko mi je drago što ćete sada vi ovde živeti! Prvo, kuća ne treba da bude prazna, a drugo, mnogo sam se umorila.
Zvala se Ana Fjodorovna, a kuća joj je bila nedaleko.
– Ne brinite, Valjuška – govorila je ona. – Prvo vreme ću vam pomoći, a posle ćete već znati šta i kako. Jesam li dobro razumela, vi imate sva ovlašćenja?
Valja se nasmejala:
– Naravno da imam! – I, kao dete, zavrtela se po sobi. – Ne može se ovo porediti sa stanom u kom smo živeli s mužem! Ceo stan bi stao u ovu jednu sobu!
Ana Fjodorovna joj je pokazala posuđe, posteljinu.
– Ma ne brinite…
– Ne sekirajte se, vlasnik nije ovde umro, već u bolnici. Tako da slobodno sve koristite.
Tako su nedelje počele da teku svojim tokom. Valentina, žena dobrog i prilagodljivog karaktera, postepeno se snalazila i prisećala se seoskog života. Upoznavala je krave — ostalo ih je malo, ovce za meso, kokoške… Malo po malo, sve joj je postajalo jasnije.
Uskoro je shvatila da čak i zapuštene životinje daju više proizvoda nego što mogu da potroše. To znači — treba tražiti tržište! Ako bi pronašla mesto gde može da prodaje višak mleka, mesa, jaja… Možda nekoj bakici na pijaci? Tad bi mogla i nekoga da zaposli…
Zatim je Valja odlučila da pogleda u garažu. Tamo je stajao pravi monstrum — ogromna mašina za prevoz tereta i kretanje po blatu. Valja je uzdahnula. Nekad je imala mali auto koji bi mogao da stane u prtljažnik tog čudovišta.
Prošlo je nekoliko nedelja i naučila je ono o čemu ranije nije ni razmišljala. A kamion… Pa, samo je malo veći od onog što je nekad vozila.
Ana Fjodorovna je širom otvorenih očiju posmatrala sve to kroz prozor:
– Deda, vidi! Da mi se nije učinilo, ili je to kamion komšije? Ili je stvarno prodao zverinu? Ne, čekaj… Vidi, Valja vozi! E, devojka je to, kroz vatru bi prošla! Sad kad krene da širi posao, biće potrebe za pomoćnicima. Nije ti ništa rekla?
– Ne, nisam ništa čuo – odgovorio je deda. – Nema veze. Možda i za naše meštane bude kakav posao.
– E to već! Čudno, zašto se Semjon nijednom nije pojavio? Mislila sam da… ono… njih dvoje… Pa baš bi bili lep par.
Deda se nasmejao:
– Joj, Ano, ti bi sve udavala! A Valji će se možda i samo sve srediti.
Semjon je zaustavio auto ispred restorana. Dugo je gledao zgradu, zadubljen u misli.
Nije očekivao da će tako lako upasti. Klasično preuzimanje imovine. Opustio se, poverovao u sopstvenu nepobedivost… Kakav idiot! Dobro je što je na vreme shvatio šta se dešava. Prodao je restoran i kuću skoro za džabe. Na sreću, imao je nešto ušteđevine, pa sada može da pokuša da počne ispočetka.
Ali dok traje proces bankrota, sredstva su zamrznuta na bezimenom računu. Nije ih mogao podizati. Trebalo je negde da se skloni na pola godine. Možda više, možda manje. Kako karta padne…
Veče ranije mu se odjednom setila farma od ujaka. Niko je nije dirao jer nije stigao da završi ostavinski postupak.
„Pa neće me, valjda, Valentina izbaciti?“ razmišljao je. „Ili je možda već otišla? Mada, Ana Fjodorovna bi me sigurno obavestila…“
Krenuo je u selo. Jutro je bilo tiho i mirno. Kad je stigao, stao je i otvorio usta od čuda. Bio je tu par puta, ali se jasno sećao da pola onoga što sada vidi – ranije nije postojalo.
Zaustavio se kod kapije baš u trenutku kad je iz nje izletela Valentina. Vukla je ogromne torbe prema novoj zgradi. A onda joj je u susret izašla… Semjon ponovo otvori usta… To je bila Ana Fjodorovna u belom mantilu i beloj kapi! Protrljao je oči, da proveri da ne sanja, i izašao iz auta:
– Dobar dan, dame!
Žene su se okrenule. Da je sada sreo Valju na ulici, ne bi je prepoznao! Samopouzdan pogled, moderne farmerke, lagana majica…
– Zdravo! – uskliknula je Ana Fjodorovna, pljeskajući rukama.
Primetio je da se u Valinim očima pojavio blagi strah, pa je požurio da objasni:
– Valentina, nemojte pogrešno da shvatite, samo sam želeo da vas zamolim… Mogu li da ostanem kod vas neko vreme? U gradu imam problema, treba mi predah. Nećete me oterati?
Ona se veselo nasmešila:
– Ma šta to pričate! Naravno da možete, izvolite!
Semjon je sa čuđenjem gledao okolo:
– A ovo?
– Radionica za proizvodnju sira. Da. A ovo… – Pokazala je novoizgrađenu zgradu. – Ovde tek počinjemo, ali već imamo dosta porudžbina. Pravimo roštilj, sir u marinadi, rebarca i tako to.
Semjon opet otvorio usta:
– Valja, kada ste vi sve ovo stigli?
– Pa prošle su dve godine otkako se nismo videli – slegla je ramenima.
Do kasno u noć Valentina i Semjon nisu spavali. Jegor je rano zaspao, jer su ceo veče on i Semjon vozili bicikle. Semjon se osećao… predivno! Kao bezbrižno dete. Sada su sedeli za stolom, i on je pažljivo slušao Valine planove.
– Ozbiljno želite sve to da ostvarite? – upitao je.
– Naravno! Sad lepo zarađujemo, ima za plate i još možemo da štedimo.
Semjon ju je gledao i nije mogao da veruje kako ranije nije primetio koliko su joj lepe oči, kakav ima nežan oblik lica, koliko je… posebna.
Prišao je Ani Fjodorovnoj:
– Trebam vaš savet.
Ona ga je lukavo pogledala:
– Čini mi se da znam o čemu želiš da pričaš. Ili bolje rečeno – o kome?
Semjon se postideo:
– Eh, vi sve znate, Ana Fjodorovna… Samo sam hteo da pitam… Ima li Valja nekog? Možda je bolje da odem?
Žena se nasmejala:
– Ma koga bi imala kad joj je glava puna samo posla? Odakle joj snaga, pitam se? Od jutra do večeri radi, vozi tog monstruma. Kao pčela je!
– Hvala vam, Ana Fjodorovna – nasmejao se Semjon. – Nadam se da ću joj biti dobar pomoćnik.
U grad se Semjon nije vratio. Zaključio je da ni ovakvom lepom, udobnom mestu ne bi škodila kafana. A možda i mali hotel. Ipak ovde ima čime da se privuku gosti.
Glas o njihovim proizvodima proširio se širom okoline! Stizale su porudžbine i iz drugih oblasti. Istina, Valja je molila da sa širenjem sačekaju dok njihova beba ne napuni bar pola godine.
– Pa kud da žurimo? – govorila je. – Porodica je najvažnija!
