Mali dečak se probudio od stenja majke. Prišao je njenom krevetu:
— Mama, boli te?
— Matvejka, donesi vodice!
— Sada, — poletio je do kuhinje.
Za minut se vratio sa punom šoljom:
— Evo, mama, pij!
Čuo se kucanje na vratima.
— Sine, otvori! Verovatno je došla baka Nina.
Ušla je komšinica, držeći u ruci veliku šolju.
— Kako si, Mašo? — pomazila joj je čelo. — Imaš groznicu. Donela sam ti toplo mleko sa maslacem.
— Popila sam lek.
— Moraš u bolnicu. Dobar je tretman. Trebaš da se hraniš kako treba, a tvoj frižider je prazan.
— Teta Nina, već sam potrošila sve pare na lekove, — suze su joj krenule niz lice. — Ništa ne pomaže.
— Lezi u bolnicu.
— A koga da ostavim sa Matvejkom?
— A koga ćeš ostaviti ako umreš? Imaš još manje od trideset, a nemaš ni muža ni para, — pomazila ju je po glavi. — Dobro, ne plači!
— Teta Nina, šta da radim?
— Sve ću srediti, zovem doktora, — komšinica je izvadila telefon.
Pozvala je, sve saznala.
— Rekli su: tokom dana. Ja idem. Kad stignu, povedi Matveja za mnom.
Komšinica je izašla iz hodnika, dečak je krenuo za njom.
— Bako Nino, mama neće umreti?
— Ne znam. Moramo da zamolimo boga da pomogne, ali tvoja mama ne veruje u njega.
— A deda Bog će pomoći? — u očima dečaka zasijala je nada.
— Moramo da odemo u crkvu, zapalimo sveću i zamolimo ga, pa će onda pomoći. Idem sada.
Dečak je vratio, zamišljen:
— Matvejka, sigurno si gladan, a nemamo ništa. Donesi dva šolje.
Kada je doneo, majka je raspodelila mleko:
— Pij!
Popio je, ali glad je postala još veća. Marija je to odmah shvatila. Sa mukom je ustala, uzela svoj novčanik sa stola:
— Imaš 50 rubalja. Idi, kupi dva piroška i pojedi na putu, a ja ću nešto da skuvam. Idi!
Otpratila je sina do vrata i, držeći se za zid, krenula ka kuhinji. U frižideru su bile jeftine riblje konzerve, malo margarina, a na prozoru nekoliko krompira i glavica crnog luka.
— Moram da skuvam supu…
Zavrtelo joj se u glavi i srušila se na stolicu.
„Šta mi se dešava? Nemam snage. Polovina odmora je prošla. Pare su potrošene. Ako ne odem na posao, kako ću da šaljem Matveja u školu? Za mesec dana ide u prvi razred. Nemam rodbine, nema ko da pomogne. I još ova bolest. Morala bih odmah da idem u ambulantu. A sad, ako me prime u bolnicu, kako će Matvej da ostane sam?“
Sa mukom je ustala i počela da ljušti krompir.
Glad je postajala sve veća. Ali misli dečaka su bile o nečem drugom:
„Mama nije ustajala iz kreveta celo juče. Možda, stvarno, umre? Teta Nina je rekla da treba da zamolimo dedu Boga za pomoć“ — zastao je i… okrenuo se prema crkvi.
„Prošlo je već pola godine otkako sam se vratio sa rata. Čudom sam preživio. Dobro je što se sada krećem, mada sa štakom. Na brojne rane na telu više ni ne obraćam pažnju. A o ožiljcima na licu? Pa sada svejedno, niko me ne želi, — sa ovim mislima Nikita je krenuo prema crkvi. — Moram da zapalim sveće za svoje drugove. Danas je godina otkako su poginuli, a ja… čudom sam preživeo“.
Pre dvadeset godina otišao je u vojsku. A sada se vratio. Sada je civil, ali kako je teško osećati se da nikome nisi potreban. Penzija je dovoljno velika za miran život, a novac od ugovora, koji leži na bankovnom računu, ima još za dva života. Ali, čemu to sve, kad si sam?
Ispred crkve su stajali siromašni ljudi. Nikita je izvadio nekoliko novčanica od sto rubalja, podelio ih i zamolio:
— Pomolite se za moje poginule prijatelje Romana i Stasa!
Ušao je u crkvu, kupio sveće, zapalio ih i počeo da izgovara molitvu koju ga je naučio pop:
— Pomiluj, Gospode Bože naš…
Križući se, izgovarao je reči, a pred očima su mu stajali njegovi prijatelji.
Kada je završio molitvu, samo je stajao i sećao se svog teškog života.
Taj mali dečak, sitan i mršav, stajao je pored jeftine sveće u ruci. Gledao je oko sebe, ne znajući šta da radi. Prišla mu je starija žena:
— Hajde, ja ću ti pomoći!
Zapalila mu je sveću i stavila je.
— Ovako se prekrsti! — pokazala je kako to da uradi. — I reci našem Gospodu zašto si došao.
Matvej je dugo gledao ikonu, a zatim rekao:
— Pomogni, deda Bog! Mama je bolesna. Osim nje nemam nikog. Neka ozdravi. Mama nema novca za lekove. A ja uskoro idem u školu, a nemam ni ranac…
Nikita je stajao nepomično i gledao dečaka. Svi njegovi problemi, koji su još pre deset minuta delovali ogromni, sada su postali beznačajni i povukli su se u drugi plan. Htelo mu se da vrisne na ceo svet:
„Ljudi, da li je moguće da nikome nije bilo stalo da pomogne ovom dečaku, da kupi lekove za njegovu majku, a njemu ranac?“
A dečak je gledao ikonu i čekao čudo.
— Dečko, pođi sa mnom! — odlučno je rekao Nikita.
— Kuda? — dečak je uplašeno pogledao strašnog čoveka sa štakom.
— Saznaćemo koji su tvojoj mami potrebni lekovi i otići ćemo do apoteke.
— Da li stvarno?
— Deda Bog mi je prenio tvoj zahtev.
— Stvarno? — obradovano je pogledao ikonu.
— Pođi! — nasmešio se muškarac. — Kako se zoveš?
— Matvej.
— Zovi me ujak Nikita.
Iz stana su dolazili glasovi majke i komšinice:
— Teta Nina, ona je tolike lekove uzela i rekla da su skupi. Kako da nađem toliko novca? Imam samo petsto rubalja.
Dečak je odlučno otvorio vrata. Glasovi su utihnuli. Iz sobe je virila komšinica, koja je uplašeno šapnula, gledajući nepoznatog čoveka:
— Maša, pogledaj!
Ona je pogledala i takođe ostala bez reči.
— Mama, koji lekovi ti trebaju? Pošlićemo te i djedu Nikiti, otići ćemo zajedno do apoteke.
— A vi ko ste? — iznenađeno je upitala Marija.
— Sve će biti u redu, — odgovorio je nasmešeni muškarac. — Dajte nam recepte!
— Ali imam samo petsto rubalja.
— Mi ćemo sa Matvejem naći novac, — muškarac je stavio ruku na dečakov rame.
— Mama, daj recepte!
I Marija ih je dala. Iz nekog razloga, osećala je da ovaj strašni muškarac ima dobro srce.
— Marija, šta radiš? — otreznila se komšinica, kad su muškarac i dečak izašli. — Ti ga potpuno ne poznaješ.
— Teta Nina, mislim da je on dobar čovek!
— Dobro, Maša, idem sada!
Marija je sedela i čekala svog sina, koji je otišao sa tim muškarcem. Čak je zaboravila na svoju bolest.
I evo, vrata su se otvorila, sin je ušao, njegov osmeh je sijao:
— Mama, kupili smo lekove i raznih poslastica za čaj.
Na vratima je stajao muškarac, koji je, baš kao i dečak, srećno osmehivao, zbog čega je njegovo lice izgledalo manje strašno.
— Hvala vam! — blago se naklonila žena. – Prošite, prošite!
Muškarac je pokušao da se izuje, što mu je teško pošlo za rukom, videlo se da je bio vrlo uzbuđen. Prošao je do kuhinje.
— Sedi! — rekla je domaćica.
Muškarac je seo, okrenuo glavu, ne znajući gde da stavi svoju štaku.
— Dajte, ja ću je staviti! — postavila ju je tako da je mogao da dosegne. – Izvinite, ali nemam mnogo da vas ugostim!
— Mama, mi smo sa ujakom Nikitom sve kupili, — i sin je počeo da stavlja stvari na sto.
— O, zašto ste to? — uzdahnula je Marija, misleći da je većina proizvoda bila nepotrebna slatkiša. Ugledala je pakovanje skupe čajnice. – Sada ću pripremiti čaj.
Poletela je da kuva čaj. Čak joj se činilo da je bolest popustila, a možda je to bilo samo zato što nije želela da izgleda bolesno pred muškarcem. Kao da je pročitao njene misli, muškarac je upitao:
— Marija, nije li vam teško, vidim da ste baš bleda?
— Ništa, ništa… Sada ću uzeti lek. Hvala vam!
Pili su mirisni čaj sa slatkišima, gledajući dečaka kako veselo nešto priča. Povremeno su se njihovi pogledi susretali. Osećalo se da im je svima prijatno zajedno, za stolom. Ali, sve što je lepo, mora se završiti.
— Hvala vam! — Nikita je ustao od stola i uzeo svoju štaku. – Moram ići. Treba ti lečenje.
— Hvala vam puno! — domaćica je takođe ustala. – Ne znam kako da vam se zahvalim.
Krenuo je ka hodniku, a majka i sin su išli za njim.
— Ujka Nikita, hoćete li opet doći?
— Naravno! Kad ti mama ozdravi, idemo zajedno da kupimo ranac.
Muškarac je otišao. Marija je pospremila sto, oprala sudove.
— Sine, gledaćeš televizor, a ja ću malo da ležim.
Legla je i zaspala čvrstim snom.
Prošle su dve nedelje. Bolest je davno prošla, očigledno su pomogli skupi lekovi. Poslednjih dana Marija je čak počela da radi, na kraju meseca uvek je gužva, pa su je pozvali da se vrati sa odmora. Bila je tome raduje, jer će joj platiti za te dane. A i avgust je počeo, s poslednjom platom treba da pripremi sina za školu.
Ove subote su ustali kao i obično, doručkovali.
— Matvej, spremi se! Idemo u prodavnicu. Pogledaćemo šta ti treba za školu.
— Da li ti daju pare?
— Još nisu, ali sledeće subote će. Posudila sam hiljadu rubalja, na povratku ćemo kupiti nešto za jelo.
Počeli su da se spremaju, kad je zazvonio interfon.
— Ko je? — upitala je domaćica.
— Marija, to je Nikita…
Hteo je nešto još da kaže, ali je prst žene već pritisnuo dugme za otvaranje vrata.
— Mama, ko je to? — dečak je izašao iz sobe.
— Ujka Nikita! — žena nije mogla da sakrije radost.
— Ura!
Ušao je, oslanjajući se na štaku, ali… kako se promenio. Skupi pantaloni i košulja savršeno su se slagali sa modernom frizurom.
— Ujka Nikita, čekao sam vas, — dečak je pojurio prema njemu.
— Rek
ao si da kupuješ ranac, pa sam došao!
