Bila je hladna jesenja večer. Išla sam kući nakon posla, umorna i malo smrzla. Na ćošku ulice, pored malog kioska sa šavermama, primetila sam muškarca. Sedeo je na kutijama, umotan u staru jaknu, i gledao prolaznike praznim pogledom. Pored njega je bila izneta torba i prazna kartonska čaša.
Nešto u njegovom pogledu me dirnulo. Prišla sam kiosku, naručila šavermu i kafu, a zatim, bez mnogo razmišljanja, kupila još jedan paket.
— Uzmite, — rekla sam, pružajući mu hranu i kafu.
Pogledao me je iznenađeno, pa polako uzeo paket. Ruke su mu drhtale.
— Hvala, — promrmljao je hrapavim glasom. — Vi… vi nećete zažaliti.
Smešila sam se i već sam htela da idem, kad me iznenada zamolio za olovku, pa je nešto napisao na zgužvanom papiru. Pružio mi je zgužvanu cedulju.
— Uzmi. Pročitaj kod kuće.
Uzela sam papir, zbunjena, ali nisam pitala ništa. Cedulja je bila presavijena nekoliko puta, pa sam je stavila u džep, odlučivši da se pozabavim time kasnije.
Kod kuće, nakon što sam se presvukla i spremila večeru, konačno sam se setila cedulje. Razvila sam je i videla neuredan rukopis, ispisan plavom olovkom:
„Hvala na dobroti. Ne znate, ali danas mi je bio najteži dan. Hteo sam da se predam. Ali vaš postupak me podsetio da u ovom svetu još uvek postoji svetlost. Neka ona uvek bude sa vama. I zapamtite: ponekad čak i mali gest može promeniti nečiji život.“
Ponovo sam pročitala cedulju nekoliko puta. Oči su mi bile pune suza. Nisam očekivala ovakve reči. Čovek koji je, činilo se, izgubio sve, ipak je mogao da vidi dobro i zahvalnost.
Sledećeg dana ponovo sam otišla do tog kioska, ali muškarca tamo više nije bilo. Pitala sam prodavca, ali on je samo slegnuo ramenima:
— On retko dolazi. Ponekad dođe, ponekad ne.
Od tada sam počela češće obraćati pažnju na ljude kojima je potrebna pomoć. I svaki put kada učinim nešto dobro, setim se te cedulje. Ona i dalje leži u mom novčaniku, podsećajući me da čak i mali postupak može postati nečiji zraci svetlosti u tami.
