Zastala je muža sa mladom lepoticom, supruga nije napravila skandal, a nakon 5 dana mu je priredila iznenađenje
Marina nije mogla ni da zamisli da će se naći u ovakvoj situaciji. „Beluga“ je restoran u kojem joj je Viktor pre trideset godina zaprosio, a sada je postao mesto njegovih tajnih sastanaka. Stajala je pored panoramskog prozora, posmatrajući kako njen muž nežno spaja prste sa mladom plavušom koja je jedva napunila dvadeset pet godina.
„Ti si posebna“, čulo se do nje, a poznat glas je odjednom zvučao strano. Devojka je razigrano smeštala, pokazujući besprekorno bele zube i šarmantne udubine na obrazima. Njeni negovani prsti sa savršenim manikirom nežno su se dodirivali sa Viktorovim zglobom.
„A šta je sa suprugom?“ upitala je brineta, naduvavši usne.
„Marina?“ Viktor je neobavezno mahao rukom. „Ona je zauzeta cvećem i serijama. Razumeš, u našem uzrastu…“ i značajno je zaćutao.
Marinu je obuzeo osećaj gušenja, a ruke su joj se izdajnički tresle. Trideset godina zajedničkog života, troje odrasle dece, bezbroj večeri provedenih zajedno – sve je to bilo poništeno jednim prezirnim gestom.
Prva reakcija bila je da upadne unutra, napravi skandal, prospe vino na tu paricu. Ali nešto ju je zadržalo – možda godine naučenog samokontrole ili prirodne razboritosti.
Vratila se kući, automatski skuvavši čaj i spustila se u omiljenu fotelju. Pogled joj je pao na fasciklu sa dokumentima u ormanu – papiri koje je potpisivala na mužev zahtev poslednjih pet godina.
„Draga, to je samo formalnost“, setila se njegovih reči. „Potrebno je za poresku optimizaciju.“
Sada, pregledajući dokumente drhtavim rukama, počela je da shvata stvarno stanje stvari. Kuća, letnjikovac, tri auto-salona, lanac restorana – sve je zvanično bilo njeno.
Viktor, plašeći se inspekcija, postepeno je prenosio imanje na ženu, smatrajući je odanom i bezvoljnom.
Marina je gorko nasmešila. Kako je samo grešio. Tokom braka nije samo naučila da gaji orhideje i peče torte – pažljivo je pratila razvoj porodičnog biznisa, iako je ostajala u senci.
Do ponoći su suze presušile. Umesto očaja, došla je hladna odlučnost. Marina je uzela dnevnik i počela da planira. Pet dana – to je bilo sve što joj je trebalo.
Prvi dan započeo je jutarnjim pozivom advokatu.
Jelena Sergejevna, autoritet u porodičnom pravu, pažljivo je pregledala dokumente dok je Marina nervozno kucala prstima.
„Čestitam“, rekla je advokat, popravljajući naočare. „Pravno ste jedini vlasnik celokupnog biznisa.“
„A punomoćje koje sam mu dala?“
„Može se odmah poništiti.“
Marina je gledala jesenje lišće koje je lepršalo ispod kancelarijskog prozora. Trideset godina bila je uzorna žena – podržavala, inspirisala, praštala. Sada je došlo vreme da pomisli na sebe.
„Počnimo da delujemo“, odlučno je rekla.
Istog dana Viktor se vratio kasno, mirisao je na skupe parfeme. Marina je, kao i obično, poslužila večeru.
„Danas si nekako drugačija“, primetio je muž, brišući usne salvetom.
„Samo sam umorna“, nasmešila se. „Inače, sutra ne spremaj večeru. Imam sastanak sa prijateljicama.“
Viktor je odsutno klimnuo glavom, zagledan u telefon. Marina je videla kako skriva osmeh dok čita poruke.
Sutradan je obišla sve banke sa njihovim zajedničkim računima. Proces je trajao nekoliko sati – Viktor je raspoređivao sredstva u različitim institucijama. Do večeri je značajan deo sredstava prebačen na nove račune otvorene isključivo na njeno ime.
„Gospođo Sokolova, da ostavimo neki manji rezerv?“ pažljivo je pitao menadžer poslednje banke.
„Ne“, odmahnula je glavom Marina. „Prebacite sve.“
Kod kuće je zatekla buket ruža – ponekad joj je Viktor davao cveće, naročito kada je osećao krivicu. Ranije bi je to dirnulo, ali sada su cveće izazvale samo gorki osmeh.
Treći dan je usledio sastanak sa Mihailom Petrovichom…
