Život u gradu bio je nepodnošljiv. Da je ostala tamo, izgubila bi sebe. Marina je donela očajničku odluku: poslednjim ušteđevinama kupila je staru kućicu na selu. Tamo je delovalo kao da može da počne ispočetka.
I nije pogrešila. U selu, gde gotovo da nije bilo stručnjaka, dočekali su je srdačno i pomogli joj čak i da se smesti. Kućica je bila vrlo jednostavna, ali meštani — dobri i uslužni — popravili su krov, založili peć i pomogli joj da se prilagodi novoj sredini.
Marina je našla posao u ambulanti, dok je njena komšinica, usamljena žena od šezdeset godina, rado prihvatila da čuva Juru kad je njegova mama na pozivima.
Postepeno, Marina je počela da se oseća gotovo srećno. Imala je posao, poštovanje okoline, toplinu i dom. I Jura se navikao, iako je ponekad bio tužan — u selu nije bilo dece njegovih godina, a lokalna deca su ga zadirkivala: „gradski“, „nespretan“, „devojčica“.
Ali Marina je verovala da će njen sin s vremenom pronaći prijatelje. Za sada je imao mamu i oko sebe slikovitu prirodu. U blizini je bila šuma puna bobica i pečuraka i velika reka, za koju su govorili da u njoj ima ribe u izobilju.
„A jagode leti rastu do kolena!“ govorili su seljani. „Odeš u šumu, kao da hodaš po crvenom tepihu!“
Jura je još s proleća želeo da ide u šumu:
— Mama, hajde da idemo konačno! Kažu da su ukusnije od običnih jagoda i besplatne su! Molim te!
— Rano je, sine — blago ga je zadržavala Marina. — Sad cvetaju samo visibabe. Sačekaj još malo, ići ćemo zajedno da šetamo po šumi. Berećemo bobice i pečurke, možda nađemo i orahe!
I došlo je dugo očekivano leto. Sunčano, darežljivo. Jura se setio svoje želje:
— Mama, hoćemo li danas u šumu? Baka Njuša kaže da su bobice sazrele. Sama bi išla, ali je boli leđa. Hajde da ih uberemo i odnesemo joj!
— U redu — nasmešila se Marina. — Ali samo za vikend. Obećavam ti puno bobica i puno doživljaja.
U zakazano vreme otišli su u šumu. Toliko su se uneli u branje i igru, da su stigli skoro do reke.
— Hoćemo li da pecamo? — upita Jura.
— Ne možeš samo tako da uhvatiš ribu — nasmejala se Marina. — Trebaju ti alati, znanje… Možda da zamolimo nekoga da nas povede?
Ali tada joj pogled pade na dvojicu muškaraca koji su stajali pored vode. Po izgledu i ponašanju odmah se videlo da nisu meštani. Jedan je držao čvrsto vezanu vreću, iz koje se nešto blago micalo.
„Živo je još, izgleda…“, promrmlja jedan.
„Pa šta? Sad je živo, posle će se udaviti, svejedno“, odgovori drugi.
„Da ubacimo neki metalan predmet… cigle, na primer.“
„Idi nađi cigle ako nemaš pametnija posla!“ odbrusi prvi. „Brzo, dosadilo mi je s ovim.“
Marini je srce stalo. Nešto diše u toj vreći. Nije čovek, previše je malo, ali jeste životinja. I sigurno je još živo.
Shvatila je: ako se sada otkrije, ugroziće ne samo sebe, već i Juru. Polako se povukla u grmlje, pazeći da ne pravi buku… ali tada se začuo Jurin jasan glas:
— Mama, šta to imaju u vreći? Pomera se!
Muškarci se naglo okrenuše. Zatečeni. Nekoliko sekundi razmenjivali su poglede, mrmljajući nezadovoljno, a onda, verovatno shvativši da nemaju šta da izgube, baciše vreću na zemlju i pojuriše ka kolima parkiranim u blizini.
Kad su se koraci utišali, Marina pažljivo priđe vreći. Iznutra se čulo tiho, tužno cviljenje. Odvezavši kanap, ugledala je krvavog psa. Nije bila veterinar, ali kao lekar je znala da je životinja teško povređena, ali još živa. Trebala joj je pomoć.
Jura odmah zaplaka:
— Mama, nećemo ga ostaviti, zar ne?
— Naravno da ne, sine! Samo moramo da smislimo kako da ga prenesemo kući. Prevelik je za naše ruke… Hajde da napravimo nosila!
— Šta je to?
— Nešto kao sanke, samo za zemlju. Pomozi mi da nađemo dva dugačka drveta.
Dečak klimnu, oduševljen idejom, i uskoro napraviše jednostavna nosila od grana i krpa. Sporo, ali sigurno, odvukoše psa do kuće.
— Hoće li preživeti? Neće umreti, je l’ da? — pitao je Jura kroz suze.
— Ne, naravno! Rana je duboka, ali ne smrtonosna. Izlečićemo ga, videćeš — tešila ga je Marina, iako je u sebi osećala ledeni čvor straha.
Kod kuće pažljivo je pregledala psa, očistila ranu, ušila je i dala mu lekove protiv bolova. Posle nekog vremena pas je disao mirnije i pre nego što je zaspao, zahvalno joj je liznuo ruku.
— Kako je lep! — rekao je Jura s ljubavlju, mazeći svog novog prijatelja.
— Da, u pravu si. Izgleda kao čokoladni retriver. Mislim da se tako zove rasa.
— I zašto su ga ostavili tako? Ukrali su ga?
— Ne znam… Možda. Ili su jednostavno nisu hteli da ga leče pa su odlučili da ga se reše. Ima i takvih ljudi…
Pas je ostao kod njih. Jura je bio presrećan. Dao mu je ime Pirat i jedva čekao da ojača. Kada se to desilo, Pirat je počeo da trči po dvorištu, donoseći dečaku radost igrom. Za usamljenog dečaka bez prijatelja, taj pas je bio pravo blago.
— Sad imam pravog prijatelja! — govorio je ponosno.
Ali Marina nije želela da se njen sin druži samo sa kućnim ljubimcem. Zato, kad god bi joj predložio igru, nikad nije odbijala.
Jednog dana Jura predloži:
— Mama, hajde da igramo žmurke! Ja ću te tražiti s Piratom, ti se sakrij!
— U redu, ali to nije fer — nasmejala se ona. — Pirat će ti pokazati. Ne zna da zatvori oči!
— Ja ću mu ih zatvoriti! Ti se samo dobro sakrij, da te dugo tražimo.
Jura zatvori oči, brojao do deset… i odjednom Pirat, kao da je razumeo, počne da ga gura ka maminoj skrivalici. Vodio ga je doslovno.
Marina, koja ih je posmatrala iz skrovišta, prvo se iznenadi, a onda reče:
— Juro, čekaj! Izgleda da Pirat nije običan pas. On je vodič!
— Šta to znači? — nije razumeo dečak.
— Postoje posebno obučeni psi koji pomažu slepima da se orijentišu. Vode ih, upozoravaju na prepreke, pomažu im da hodaju gradom.
— Znači, naš Pirat je imao slepog vlasnika? — pogodio je Jura.
— Verovatno, da. Samo, gde je sada?
— Možda su ga oteli oni ljudi? I ostavili čoveka samog?
— Moguće… — reče zamišljeno Marina. — Onda je to strašno. Moramo da razjasnimo to. Da pronađemo vlasnika. Sigurno traži svog prijatelja.
—
A šta ako ga ipak ne želi više?
— Onda ćemo ga ostaviti kod nas. Ali ako ga traži… Jura, ti znaš koliko si se ti radovao kad si pronašao prijatelja. Možeš li da zamisliš koliko bi bio tužan da ga opet izgubiš?
Jura nije odgovorio. Samo je zagrlio Pirata jače nego ikad.
