Olja se probudila od snažne glavobolje. S mukom je otvorila oči, potpuno zbunjena – nije znala gde se nalazi, ni kako je tu dospela. Sećanja su joj bila kao izbrisana. Gusta tama ju je okruživala, a negde u blizini čuli su se uznemirujući zvuci. Ti krici parali su joj bolnu glavu kao zvono.
Skupivši svu snagu, ustala je sa klupe i odlučila da sazna šta se dešava. Zašavši iza ugla, ugledala je dvojicu mladića kako pokušavaju da otmu torbu starijoj ženi.
— Hej! Šta to radite?! – viknula je iz sveg glasa.
— Brate, vidi, još jedna se pojavila – rekao je jedan i krenuo prema Olji. Drugi mu se pridružio.
Starica je iskoristila trenutak, izvadila telefon i pozvala 112:
— Dobar dan, hitno dođite u Lenjinov prolaz, broj 25. Napali su me, hteli da me opljačkaju, a sada napadaju devojku!
— Patrola je već na putu. Neko iz komšiluka je već zvao – odgovorio je dežurni.
Spustivši slušalicu, baka je viknula:
— A moja torba vas više ne zanima?
— Odlazi, baba. Imamo sad preča posla – odbrusio je jedan.
Pošto nije imala ništa bolje, dohvatila je kamen i bacila ga ka njima. U tom trenutku došla je policija. Razbojnici su uhapšeni, a starici su uzeli izjavu.
— Kako se zoveš, spasiiteljko moja? – pitala je, prilazeći Olji.
— Olja.
— A ja sam Svetlana Vasiljevna. Dete, loše izgledaš. Pođi kod mene, napraviću ti čaj. Živim ovde.
— Kakva sam ja spasiiteljka? Neko drugi je zvao policiju.
— Jeste, ali ti si imala hrabrosti da reaguješ. To se računa. Hajde, pođi sa mnom.
U njenom stanu, na drugom spratu, svetlo je zaslepljivalo. Svetlana je pogledala Olju i zapanjeno rekla:
— Skidaj brzo obuću i u kupatilo. Moramo da ti sredimo ranu. Bože, ko li te ovako?
U kupatilu joj je počela čistiti ranu:
— Vitja, donesi moj kofer iz spavaće! – pozvala je.
Dečak od oko sedam godina uskoro se pojavio.
— Ne gledaj tako! Ovo je teta Olja, spasila me je. Hajde, pomozi.
Dvadeset minuta kasnije, sedeli su za stolom i pili čaj.
— Svetlana Vasiljevna, ja se ničeg ne sećam. Samo ime sam zapamtila. Ne znam ni kako sam dospela ovde.
— Teško si povređena u glavu. Imaš li možda nešto u džepovima?
— Nisam ni proverila.
Dečak joj je doneo jaknu, a u džepu je našla fotografiju. Na njoj – ona sa mladićem. Na poleđini je pisalo: „Nikad ne odustaj, seko. Kosta“.
— Imam brata.
— To je dobro. Znači, neko te traži. Večeras ostaješ kod nas. Sutra ćemo videti šta dalje.
Olja dugo nije mogla da zaspi. Naprezala se da se seti bilo čega – bez uspeha. Glavobolja se pojačavala. Umor je, na kraju, pobedio.
Probudila se u podne.
— Ustala si, lepotice.
— Oprostite, nisam mislila da ću tako dugo spavati.
— Nema žurbe. Zvala sam svoje poznanike. Nema prijavljenih nestalih žena u policiji, ali će proveriti. Ostavila sam im tvoj opis. A i kod lekara moramo da idemo. Sve sam već dogovorila.
— Ali nemam dokumenta…
— To nije važno. Mnogi ovde meni duguju po nešto – nasmešila se Svetlana.
— Znate li koliko je ljudi moja baka spasila? Bila je hirurg – ponosno reče Vitja.
— Tišina. Spašavanje života nije za hvalisanje. To je dužnost svakog lekara. Sad sam penzionerka i čuvam ovog mališana dok mu je otac na radu.
Olja nije ispitivala o njegovoj majci – nije bilo njeno da pita.
Posle ručka otišle su u bolnicu. Lekari su uradili brojne preglede. Dijagnoza: amnezija izazvana traumom glave. Moguće je da će se pamćenje vratiti – potrebno je lečenje.
— Bićeš zasad kod nas. Nećeš imati bolju negu ni u bolnici – rekla je Svetlana.
— Hvala vam. Znaš, dok smo bili u bolnici, prepoznavala sam medicinsku opremu po imenima. Možda sam radila u zdravstvu?
— Možda jesi. Vreme će pokazati. Samo sad odmori i ne napreži se.
Prošle su dve nedelje. Olja se zbližila sa Svetlanom i Vitjom. Pomagala je u kući. Saznala je da je Vitjina majka otišla sa bogatijim muškarcem i ostavila ih sa dugovima, koje otac sada otplaćuje radeći daleko.
— Svetlana Vasiljevna, osećam se dobro. Volela bih da nađem posao, ali… bez dokumenata…
— Rešićemo mi to, ako ti lekari odobre.
Lekari su ubrzo dali dozvolu. Svetlana ju je odvela kod svog starog prijatelja, doktora Andreja Pavloviča.
— Olja, ovo je moj prijatelj. Radićeš kao bolničarka u njegovom odeljenju. Pristaješ?
— Naravno! Hvala vam. Kada mogu da počnem?
— Sutra. Danas idi da se upoznaš s odeljenjem i preuzmi uniformu.
Veče su proslavili tortom. Vitja je pitao:
— A sad ćeš otići od nas?
— Niko nikud ne ide – reče Svetlana. — Sad nam je kao rod.
U tom trenutku zazvonilo je na vratima. Olja otvori – bio je to muškarac sa torbom. Vitja ga je prepoznao:
— Tata!
Kasnije, dok je Vitja spavao, na kuhinji su pričali.
— Eto, sine, sad znaš celu priču.
— Zašto mi niste javili? Ispao sam glup pred njom…
— A ti si nas iznenadio dolaskom! Na koliko ostaješ?
— Zauvek, valjda. Našao sam posao u gradu.
Svetlana je bila srećna. Nadala se da ne ostaje samo zbog posla.
Na poslu je Olja bila vredna. Ljudi su je zavoleli. Iako bez diploma, osećala je da zna više nego što bi trebalo. Jednog dana, dok su lekari raspravljali o dijagnozi, Olja je nehotice prišla pacijentu, proverila stanje i smelo iznela dijagnozu.
Lekar je povikao:
— Kako se usuđuješ da diraš pacijenta? Ti si samo bolničarka!
Posramljena, otišla je kući.
Svetlana je odmah pitala:
— Šta se dogodilo?
Kad je čula priču, pozvala je poznanike. Kasnije je rekla:
— Imam lošu i dobru vest. Loša – nećeš se moći vratiti tamo. Dobra – bila si u pravu. Pacijent je spašen tvojom dijagnozom. To znači da ti se pamćenje vraća.
Olja je bila presrećna. Posao će se već naći.
Ubrzo je Dmitrij rekao da ostaje u gradu. Svetlana je bila radosna, jer je znala da razlog nije samo sin – već i Olja.
Tri dana kasnije, neko je pozvonio. Na vratima – mladić. Svetlana ga je odmah prepoznala – Oljin brat.
Olja se zamalo onesvestila, a on je priskočio:
— Seko! Oprosti! Nisam znao ništa!
Kasnije, na kuhinji, ispričao je sve:
— Imamo kliniku koju smo nasledili. Ja vodim papirologiju, Olja je bila glavni lekar. Mislio sam da je uzela odmor zbog raskida sa verenikom. Kad sam saznao da se nije javljala, krenuo sam u potragu. Slučajno saznao da je ovde, u
bolnici. Medicinske sestre su je prepoznale sa fotografije.
— Došla sam da otvorim filijalu i zaboravim na bivšeg. A neko me je napao – rekla je Olja.
Četiri meseca kasnije.
— Tata, hoće li Olja danas doći?
— Hoće, sine.
— A da neće opet da ode?
— Ako tata bude hrabar, neće.
— Ne zadirkuj ga, mamice! – nasmeja se Vitja.
Uveče su svi sedeli za stolom. Olja je podigla čašu:
— Presrećna sam što me je sudbina dovela do vas. Ostaću ovde. Otvaramo kliniku.
— Ura! – viknu Vitja. Olja ga pomilova po glavi.
— Ni ja vas neću napustiti. Obećavam.
— A vi pazite na nju – reče Kosta i namignu Dimi.
Želite li da napišem i nastavak priče?
