— Jesi li sigurna? — muškarčev glas drhtao je od jedva suzdržanog besa. — Zar ti je potpuno svejedno za našu vezu? Naše nerođeno dete? Ti si sebična kao niko! Kako možeš da manipulišeš mojim osećanjima? Zašto uvek ja moram da trpim sve ovo?
Lera je polako otvorila oči. Grlo joj je bilo toliko suvo kao da joj je neko celu noć trljao brusni papir niz dušnik. S mukom se podigla na laktove i osvrnula. Nalazila se u bolničkoj sobi. Glava joj je pucala od bola. Cimerka iz sobe, videvši da je Lera došla svesti, ustala je sa kreveta.
— Sad ću da pozovem sestru — rekla je.
— Gde sam? — slabo je izgovorila Lera.
— U bolnici — odgovorio je nečiji glas. Okrenuvši glavu, Lera je ugledala kratko ošišanu devojku tamne kose koja ju je gledala s očiglednim prezirom i trunkom tuge.
— Eto gde je pravda? Neke godinama pokušavaju da izleče neplodnost, a druge dobiju sve na tacni. I još to ne cene.
— Maša, ne znaš ti ništa o njenoj situaciji — pokušala je da se umeša treća devojka.
Zvučalo je kao da su svi zvuci dolazili sa svih strana. S mukom je fokusirala pogled i shvatila da se u sobi nalaze četiri kreveta. Na jednom je ležala Maša, koja ju je, izgleda, odmah zamrzela. Kod prozora je sedela još jedna devojka, pretvarajući se da je zaokupljena čitanjem knjige.
— Ira, šta je moglo da joj se desi? Ljudi kao ona ne bi ni trebalo da se razmnožavaju — nastavila je da sarkastično komentariše Maša.
Leri je pozlilo. Mučnina joj se penjala do grla, a niz obraze su joj tekle suze. Setila se šta se dogodilo. Ugledavši svoj telefon na noćnom ormariću, uzela ga je u ruke. Propustila pozive od majke, od drugarica. Ali nijedan od Olega. Do krvi je zagrizla usnu i obrisala suze. U tom trenutku u sobu je ušla mlada žena u belom mantilu.
— Dobro veče. Kako se osećate? — upitala je doktorka.
— Mnogo sam žedna. Šta se desilo?
Doktorka je počela nešto da objašnjava, ali zbog obilja medicinskih termina Lerina vrtoglavica se samo pogoršala. U glavi joj se vrteo jedan jedini pitanje, koje nije mogla da zadrži:
— Hoću li… Hoću li ikada moći da imam decu?
Doktorka se namrštila, pažljivo proučavajući dokumentaciju. Lice joj je ostalo nečitko. Maša je glasno frknula i demonstrativno se okrenula ka prozoru.
— Hajde da se sada fokusiramo na propisanu terapiju, u redu? — blago je predložila doktorka.
Lera je polako klimnula glavom. Bože, šta je to uradila? Kriv je bio samo Oleg. Upoznala ga je slučajno, na koncertu. Razmenili su brojeve i počeli da se dopisuju. Ubrzo ju je pozvao na sastanak. Pa na još jedan. I još.
Nakon šest meseci veze saznala je istinu: Oleg je bio oženjen. Tog dana je spremala doručak, dok se on tuširao. Kad mu je zazvonio telefon, na ekranu se pojavila reč „žena“. Lera je zanemela. Žena?
Kad je Oleg izašao iz kupatila, čekao ga je neprijatan razgovor. Nije negirao brak. Leri je ponestalo vazduha. Plakala je, vikala, bacala stvari na njega:
— Kako si mogao da me lažeš? To su ti te tvoje „službene putevi“? Kod roditelja si, a? Napravio si budalu od mene!
— Ljubavi, nije sve onako kako izgleda. Ti jednostavno ne razumeš — pokušavao je da se opravda.
— Šta ne razumem? Objasni mi!
Oleg je seo, očajan. Suze su mu tekle niz lice. Lera je skoro izgubila svest od tog prizora. Odrastao muškarac je plakao kao dete. Prišla mu je, sela pored i zagrlila ga.
— Ispričaj mi sve. Naći ćemo neko rešenje.
— Šta da ti pričam? Bio sam mlad, glup. Oženio se jer je zatrudnela. A ona je čudovište. Manipuliše detetom. Kaže da će otići kod svojih i da više nikad neću videti ćerku. Oni žive daleko, i veruj mi — ona bi to uradila.
— I šta nameravaš da uradiš? — pitala je Lera pokušavajući da se kontroliše.
— Ne znam — uzviknuo je očajnički Oleg. — Volim te! Ali ne mogu da budem s njom. A ne mogu ni da se podelim. Moraš da me razumeš. Ona je psihopata!
— A zašto ne podneseš tužbu? Da joj se oduzmu roditeljska prava?
— Ti stvarno misliš da je to moguće? Ona je glumica. Ume da se pretvara. Dokaži ti da je loša majka.
Lera mu je poverovala. Žalila ga je. Vreme je prolazilo, ali je sve češće sebi postavljala pitanje: „A šta dalje?“ Detetu je bilo samo četiri godine. Da li stvarno treba da čeka još četrnaest?
A onda se sve promenilo. Nedelju dana ranije primetila je da joj smeta miris šunke. Bacila se u WC. Kasnije ju je mučilo od raznih mirisa. Koleginica Anja ju je pitala šta joj je.
— Ne znam — slegla je ramenima. — Možda se Anastasija opet nakljukala parfemom.
— Njoj se jedva oseća miris. Slušaj… možda si… — Anja se zagonetno nasmešila.
— Šta?
— Možda si trudna?
— Ne, šta ti je. Verovatno trovanje.
— Aha, takvo „trovanje“ sam imala već dva puta — našalila se Anja.
Lera se uplašila. Kupila test. Dve blede crte. Kada je Oleg svratio, bez reči mu ga je pokazala. On je sve odmah shvatio. Prvo ju je grlio, ljubio. A onda:
— Šta planiraš?
— Prekidaću. Ili se ti razvodiš.
Oleg se naljutio. Urlikao da je sebična, da ga ucjenjuje. Da uvek on mora da pati.
— Ja da patim? — Lera je dreknula. — Neću da rodim dete muškarcu koji ne zna ni šta hoće u životu!
— Radi šta hoćeš. Tvoja odluka — rekao je hladno.
— Tako je, tvoja ćerka je dete, a ovde kod mene je mače? Izlazi mi iz stana!
Oleg je izašao, zalupio vratima. Lera se smirila, skupila stvari i otišla kod njegove žene. Vrata je otvorila trudna žena s detetom za ruku. Lera je pitala:
— Vi ste Oksana Filipenko?
— Da. Ko ste vi?
— Ja sam ljubavnica vašeg muža.
Oksana je pobesnela. Rekla je da je Oleg već pričao o njoj, da je ludača koja ga ucenjuje. Lera se nasmejala kroz suze i otišla.
Te večeri je uzela tablete. Ubrzo je počelo krvarenje. Pozvala je hitnu pomoć i onesvestila se.
Nakon otpusta iz bolnice osećala se bezvredno i prljavo. Oleg je nestao iz njenog života. Ali vremenom… Upoznala je drugog muškarca. Dobrog. Napravila novu porodicu. Decu još nisu imali, ali nije gubila nadu.
Sve će biti dobro. Platila je visoku cenu za svoju grešku — ali sada je bila spremna da ide dalje.
