Nastja je stavila lice pod tople povetarce. Nekada su je iritirali, naročito kad je zajedno sa njim u vazduhu leteo pesak, koji je ulazio u oči sitnim, oštrim peskom. Ali sada je sve to bilo nevažno. Taj vetar joj je bio najlepši na svetu.
Provela je tri godine iza rešetaka, i svaki od tih dana je trajao beskrajno dugo. Često je razmišljala da više nema snage da dočeka sledeće jutro. A zašto živeti? Kome sam ja potrebna?
Od samog rođenja Nastja je bila nikome potrebna. Ostavljena je pred vratima doma za decu, kada je bila sasvim mala. Sa njom je bila samo poruka sa njenim imenom i jednostavan privjesak na lančiću. Ništa više – ni pisma, ni objašnjenja.
Učenje joj je teško padalo, a niko nije mario da joj pomogne. Samo je čekala da postane punoletna, da bi započela samostalan život.
Kada je napunila 18 godina, država joj je obezbedila mali stan na periferiji grada. To je bio skroman dom, ali za Nastju je značio sve. Imala je krov nad glavom, a sve ostalo, kako je smatrala, moglo se prebroditi.
Nastavila je sa učenjem. Umesto toga, zaposlila se kao radnica u skladištu prodavnice. Prvo su je uzeli kao utovarivača, a kasnije su je prebacili na poziciju prodavca. Kolege su brzo primetile da Nastja zna kako da se sporazume sa ljudima i rešava konflikte. Na skladištu nikada nisu dolazili pokvareni proizvodi, a ona je uspevala da izbegne sukobe sa dobavljačima.
Zato su, kada su u prodavnicu dolazili problematični kupci, kolege uvek tražile da ona bude na kasi. Djevojka, kaljena životom u domu, nije podlešla provokacijama, nije vrištala i nije plakala. Kupcima je brzo bilo dosadno da se raspravljaju sa njom, pa su odustajali.
Jedna od takvih kupaca bila je Vera Anatoljevna – vlastita žena koja je retko bila zadovoljna nečim. Posetila je ovu prodavnicu nekoliko puta nedeljno na putu ka svom domu.
Jednog dana, Vera Anatoljevna je odlučila da sačeka Nastju nakon posla.
– Zdravo, Nastja – rekla je mirnim glasom, od kojeg je devojka instinktivno zadrhtala.
– Zdravo – odgovorila je tiho Nastja.
– Već nekoliko nedelja pratim tebe. Sviđa mi se kako komuniciraš sa ljudima i kako obavljaš svoj posao. Htela bih da ti ponudim dodatni posao. Koji ti je radni raspored ovde?
– Uglavnom radim svaki drugi dan, ali često se zamenjujem sa kolegama jer im je potrebno više vremena kod kuće, a meni je važnije da zaradim.
– Odlično. Želim da ti ponudim posao da čistiš moj dom dva puta nedeljno. Samo da održavaš čistoću i da svakih dvanaest dana praviš generalno čišćenje. Da li bi mogla to da izdržiš?
Nastja je bila srećna zbog dodatnog posla. Već sledećeg dana počela je da obavlja svoje obaveze u domu Vere Anatoljevne. Posla je bilo, ali to je nije uplašilo. Na kraju dana, vrtlar Afanasij joj je rekao da obično čistačice nisu izdržale karakter gazdarice duže od dva nedelja. Bilo je jedne devojke koja je izdržala mesec dana, ali je potom iznenada nestala. Šuškalo se da je Vera Anatoljevna zatekla sa njenim sinom i učinila sve da ona napusti grad. Ali to su bila samo šuškanja.
– Drži se podalje od Stepe – upozorio je Afanasij.
Nastja nije imala nameru da flertuje sa sinom gazdarice. Njoj je bio potreban posao. Sanjala je o tome da sakupi novac i upiše studije sledeće godine. Imala je olakšice, ali joj je bilo potrebno nešto više za život. Ako sve bude išlo kako treba, ovu dodatnu zaradu bi mogla da kombinira sa školovanjem.
Nastja se sprijateljila sa Afanasijem. On je nastavio da je upozorava na Stepu, ali je video da je ona dobra, iskrena i sposobna da izdrži težak karakter Vere Anatoljevne.
Prošlo je šest meseci.
– Stepo, dragi, trudna sam – tiho je rekla Nastja.
– Šta?! – skočio je mladić, kao da ga je udario struja.
– Trudna sam – ponovila je ona nešto glasnije.
– Razumeš li da majka ovo neće prihvatiti? Sasvim je drugo što smo se tajno viđali, a sada… – pokazao je na njen stomak.
– Nisi srećan?
– Naravno da jesam. Ali moramo da smislimo šta da radimo.
– Neću se rešiti bebe. Ako se bojiš svoje majke, ja ću sama odgajiti sina ili ćerku. Previše dobro znam šta je to dom za decu – izgovorila je odlučno Nastja.
Njegov glas zvučao je odlučno i znala je da je spremna na bilo kakva iskušenja zbog buduće bebe.
Na ovom razgovoru je sve stalo. Stepan je odjednom dobio poziv i morao je hitno da krene. Izgleda da je bio srećan zbog tog poziva.
Naredna dva meseca je izbegavao Nastju. Razumela je sve bez reči. Imala je osećaj da Vera Anatoljevna zna za njeno stanje. Ali najvažnije je bilo da ona nije saznala od koga je beba.
Danas je Nastja imala slobodan dan. Iznenada je Stepan pozvao i predložio da se sretnu.
– Znaš, puno sam razmišljao i odlučio: ne mogu da te ostavim, niti našeg deteta. Ali majka nam neće dati života. Predlažem ti da prodaš stan, a mi ćemo otići negde daleko. Imam ušteđevinu. Počećemo novi život negde gde nas niko neće pronaći. Jesi li saglasna?
Nastja je samo klimnula, privijajući se uz njegovu ruku. Nije mogla da veruje da je zaista odlučio.
Dve nedelje kasnije, sedili su zajedno u autu. Prtljažnik je bio pun stvari, a pred njima je bila duga vožnja.
Za sat vremena su svratili u kafanu uz put na brzinski obrok. Stepan je uzeo vodu za termos.
To je gotovo sve što se Nastji sećalo posle. Pila je čaj, a potom se probudila u bolnici, odjekujući od glasnih vriski Vere Anatoljevne.
– Ti si jebena kurva! Ubila si mog sina! Narkomanka! Uzela si nešto i odlučila da voziš? – vrištala je žena, njene oči sijale munjama.
– Nisam sedila za volanom… Nisam čak ni znala da vozim – tiho je izgovorila Nastja, potpuno ne shvatajući šta se dešava.
— Tačno! Ne znaš, ali si se zaletela u avanturu? A sada mog sina više nema! Sve ćeš da platiš!
Kasnije je Nastja saznala istinu. Istrgli su je iz vozačevog sedišta nakon nesreće, ali putnika nisu uspeli da spasu. Automobil je izgoreo, a Stepan je poginuo. Možda je umro još pre požara, ali sada ništa nije bilo moguće utvrditi. Takođe, Nastja je izgubila bebu.
Na suđenju joj nije bilo stalo. Samo je mladi advokat, za kojeg je to bio jedan od prvih slučajeva, pokušavao da se bori za nju. Ali Nastja mu nije pomagala. Nema voljenog, nema deteta. Zašto joj je potrebna sloboda?
Međutim, sada je bila srećna zbog te slobode. Njen advokat je postigao oslobađanje. Nastja je strahovala da će joj se osvetiti zbog Stepanovih problema, jer je Vera Anatoljevna imala mnogo veza. Ali sve je prošlo bez problema.
Nastja nije znala gde da ide. Više nije imala stan. Nije imala prijatelja. Od svih ljudi s kojima je kontaktirala ranije, ostao je samo vrtlar Afanasij. Svi ostali su bili Stepanovi prijatelji.
Kada je izašla iz zatvora, vratili su joj lančić s privjeskom i novac koji je imala. Iako iznos nije odgovarao onome što je dobila od prodaje stana, barem je nešto bilo.
Dok je išla ka najbližoj stanici, zaustavio se auto.
– Zdravo, ćerko.
Nastja se okrenula i videla Afanasija.
– Moj advokat mi je rekao da te danas puštaju. Htio sam da te dočekam. Sedi u auto.
Putovali su uglavnom u tišini. Na kraju su došli do male kuće u selu.
– Odmah su me otpustili. Potom nisam mogao da nađem nikakav posao. Pomislio sam i odlučio da odem u selo. Dosta mi je rada. Želim da imam svoj vrt.
– Zbog mene su vas otpustili?
– Nije, Nastja. Gazdarica je sve otpustila, a kasnije je prodala kuću i otišla. Kažu da Stepan nije ni ovde sahranjen. Eto, napravila si problem… Ali ništa. Živiš kod mene neko vreme, pa ćeš odlučiti šta dalje.
Kod Afanasija je Nastja živela mesec dana. Zatim je odlučila da ide negde daleko. Da iznajmi malu sobu, pronađe posao i pokuša da zaboravi sve kao loš san.
Prvi deo joj se posrećio. Našla je sobu u zajedničkom stanu po skromnoj ceni. Ali sa poslom je bilo teže. Zbog krivične presude nije želeli da je primene ni kao kasirku, ni u agenciji za čišćenje.
Kada su joj novci skoro nestali, otišla je u kafanu uz put i kupila kafu sa sendvičem. Dok je sedila za stolom, ugledala je oglas da traže suđačicu. Odlučila je da pokuša sreću.
Sreća je bila na njenoj strani, i već sutradan je počela sa smenom. Lako je našla zajednički jezik sa kolegama. Nakon mesec dana, gazda joj je tražio da pređe na rad u salu – konobar je bio bolestan, a nije bilo nikog drugog da ga zameni.
Dva meseca kasnije prišao joj je gazda kafane.
– Nastja, želim ti ponuditi posao u drugom mom objektu. Nalazi se u centru grada, a ne na periferiji. Tamo dolaze kako obični ljudi, tako i imućni klijenti. Još uvek nismo restoran, ali nivo je već drugačiji.
– Ali imam presudu…
– A misliš da ne znam? – smešio se gazda. – Ali vidim kako radiš i kako uvek smiruješ konflikt.
Nastja je bila izuzetno srećna. Plata i bakšiš će biti veći, a uskoro će moći da iznajmi pravi stan. U poslednje vreme, u jednu sobu zajedničkog stana uselio se alkoholičar, pa je sada tamo bilo nemoguće imati mir.
Posao na novom mestu Nastji se dopao. Brzo je pronašla zajednički jezik sa stalnim gostima, znala je njihove ukuse i želje. Jutro je obično prolazilo mirno, sa malo klijenata. Oko podneva su dolazili radnici iz okolnih kancelarija, a naveče je kafana bila puna omladinskog društva i ljudi koji su imali poslovne pregovore u manjoj sali. Konflikti su retko nastajali, a ako su se pojavili, obezbeđenje je brzo rešavalo situaciju.
Često ju je zvao Afanasij, pozivajući je na kafu. Nastja je obećavala da će ga posetiti čim bude imala slobodan dan. Sada je iznajmila stan blizu posla i život je polako počeo da se stabilizuje. Njeni planovi o upisu na fakultet postajali su stvarnost – zanimao je ugostiteljski biznis, i znala je tačno gde će se prijaviti. Naravno, samo na vanredno odeljenje, jer je morala da radi.
Čak ju je i gazda podržao u njenim planovima, saznajući da želi da studira, i obećao joj da posao neće izgubiti, čak i kada nastava počne.
Danas je bio običan dan. Prvo su došli nekoliko stalnih gostiju, a zatim su ušli i nepoznati ljudi. Kao obično, u određeno vreme došao je muškarac koji je naručivao samo šolju čaja i palačinku. Taj posetilac uvek je birao mesto što dalje od drugih. Njegov izgled izazivao je zbunjenost: nije ličio ni na beskućnika, ni na imućnog čoveka. Odeća mu je bila čista i uredna, ali poštena.
