— Šta, ne razumeš? — Igor je s treskom zatvorio vrata ormara, izvadio putnu torbu i bacio je na krevet sa zvukom. — Mama sada treba podršku. Ne može da se brine o sebi! Lekari su rekli: moždani udar, i ozbiljan. Bez naše pomoći, neće moći da se snađe!
Larisa je ćutke gledala muža, ruke sklopljene pred sobom. Mišić ispod desnog obrva nervozno je podrhtavao — njen lični indikator napetosti. Nije imala želje da govori. Jer sve što bi rekla, bilo bi shvaćeno kao zamerka. A ona je bila iscrpljena. Do potpunog iznemoglosti. Ne zbog svekrve, već zbog života u kojem njeno mišljenje nikada nije imalo značaj.
— Igor, da li me čuješ? — tiho je rekla. — Nisam protiv da pomognem. Ali da živim s njom pod istim krovom, to neću moći. Nisam mašina, imam i ja svoje nerve. Upravo sam otišla u penziju, mislila sam da ću bar malo živeti za sebe…
— O! Počinje! Za sebe da živiš! — Igor je bacio donje rublje, čarape i još neke stvari iz ormara u torbu. — A kako smo mi našu vikendicu gradili od njene penzije, ne sećaš se? To nije neka strankinja, to je MOJA majka!
— A ja? — Larisa je podigla pogled. — Da li sam ja tebi strankinja? Dok kuvam i čistim, svoja sam, a kad sam odbila da brinem o tvojoj majci, odmah sam postala tuđa?
Igor je stajao. Tih, stajao je nad torbom, leđa su mu bila napeta, ruke stisnute u pesnice. Nije mogao da se nazove ni surovim, ni ravnodušnim — više tvrdoglavim. Ceo život je nešto dokazivao. Sebi, majci, svetu. Posebno majci. Bila je stroga — Marija Fjodorovna. Radila je kao učiteljica, komandovala i u školi i kod kuće. Posle smrti oca, postala je gotovo nedodirljiva — ne u smislu dobrote, već u smislu nepovredivosti.
— Sramim se, Lara, — rekao je tiho. — Sramim se što odbijaš. Kod drugih žena je drugačije — pomažu, ne prigovaraju. A ti…
— Kod drugih, — prekinula je, — i muževi su drugi. Angažuju negovatelje, pomažu ženi, a ne samo “mama — to je tvoj problem.”
Tišina. Torba je bila napola prazna, vazduh napet kao žica. Larisa je sela na ivicu sofe, gledajući u pod. Nisu bilo suza u njenim očima — one su nestale pre deset godina, kada je njihov sin, kao tinejdžer, rekao da ga „iritira porodični život“ i otišao da živi kod bake. Kod one iste, kojoj je sada potrebna pomoć.
— I šta želiš? — upitao je Igor. — Da pošaljem mamu u dom za stare?
— Ja želim… — Larisa je progutala. — Želim da pitaš: a kako sam ja? Da li ću ja izdržati?
— Pa niješ sama, — rekao je on sa ukorom. — Ja sam tu.
Ona se nasmešila — suvo, bez radosti.
— Tu si ti samo kada gledaš televizor. A kada nešto treba — uvek ja. Ja kuvarim, ja čistim, ja tvoju majku sada moram da vozim. A ti si — tu…
Igorova majka je stigla za dva dana. Nije bila potrebna hitna pomoć — došla je taksijem, pažljivo, u ćebetu. Komšije su pomogle da je unesu. Marija Fjodorovna je ćutala tokom vožnje, samo je stezala usne i gledala kroz prozor.
— Mama, samo izdrži, — ohrabrivao je Igor. — Ovde će ti biti bolje, nećeš biti sama, bićeš pod nadzorom.
— Bolje? — odvratila je hrapavo. — Bolje je na groblju. Tamo niko ne komanduje, niko ne naređuje.
Larisa je čula ovu frazu iz kuhinje — i stisnula zube. Poznato. Od prvih godina braka slušala je ovakve fraze. Tada su joj delovale strašno važno, ozbiljno. Sada — samo ubodi, na koje je koža već razvila imunitet.
— Lara! — viknuo je Igor iz sobe. — Pomogni s foteljom, nešto se zapelo.
Ušla je, uložila napor i pomogla. Tiho.
Prvi dani su bili kao beskrajni maraton. Marija Fjodorovna nije ustajala, bila je kapriciozna, nije želela da jede „ovu gadost“. Larisa je prala, prala, kuvala, nosila noćnu posudu. Igor je — kao što je i trebalo — radio. A naveče, kad se vraćao kući, uzvikivao: “Pa, kako je mama? Sve je u redu?” I — pred televizor.
Četvrtog dana, legla je na sofu u dnevnoj sobi. Jednostavno je legla — i nije ustajala. Gledala je u plafon. Deset minuta. Dvadeset. Potom je zazvonio telefon.
— Lara, gde si? Mama zove. Treba da je podmiješ.
— Idi ti, — rekla je u slušalicu. — Umorna sam.
— Šta? — nije razumeo.
— Umorna sam, Igor. Više ne mogu.
Ušao je za minut, sa zaprepašćenim izrazom lica.
— Da li si poludela?
— Ne, ranije sam ludela, kada sam sve nosila. A sada — jednostavno sam umorna. I neću više da se brinem o tvojoj majci.
— A ko će?
— Ti.
— Ja? — čak je poskočio. — Ne znam!
— Ni ja nisam znala.
Otišla je u kupatilo. Zatvorila vrata, pustila vodu, stavila lavor, pored nje je šlajfalo peškir. Sela je na ivicu kade i gledala u pločice. U glavi je škripalo, ramena su bolela. Želela je samo da sedi u tišini. Da ne razgovara s nikim, da ništa ne radi. Ni noćnu posudu, ni kašu, ni pelene. Bar dvadeset minuta da je niko ne dira.
Jednostavno je sedila. Voda je šuštala, para se podizala od vruće slavine. Igor je zvao sa druge strane vrata, potom je zaćutao. Zazvonio je telefon. Nije otišla. Bilo ju je briga.
Igor je ustao ranije nego obično. Bilo je oko sedam, napolju još uvek bilo mračno. Larisino mesto pored njega na krevetu bilo je hladno. Odmah je to shvatio, čak nije ni pomerio ruku — krevet je bio hladan.
Ustao je, prošao kroz stan. Kuhinja je bila prazna, u kupatilu — niko. Niko se nije palio svetlom. Otišao je do sobe kod majke: ona je dremala, polusedeći na jastucima. Na noćnom stoliću stajala je tacna sa ostatcima kaše, tabletama, praznim čašama. Sve kao obično, samo Larisina nije bilo — to se odmah osetilo.
Vratio se u kuhinju, uzeo mobilni telefon. Pozvao je broj. Zvonilo je, ali ona nije odgovarala. Nakon nekoliko minuta stigla je poruka: „Ja sam kod Ole. Ne traži me. Pelene i lekovi — sve po spisku u fioci. Snalazićeš se.“
Stajao je pred ekranom. Samo je sedeo i buljio, dok nije počeo da krči čajnik. Spisak — u fioci. Kao da je otišla na odmor i ostavila uputstvo.
Ola — njena prijateljica. Živi u vikend naselju blizu Volokolamska. Larisa je ponekad odlazila tamo — ne često, ali nakon konflikata ili jednostavno kada bi joj sve bilo dosadno. Uvek je mislio da je to privremeno. Otišla bi, ispržila se — i vratila se. Ovog puta situacija je izgledala drugačije.
Otvorio je fioku. List je bio uredno, kao da je medicinska sestra napisala: Pelene br. 3. Ujutro: enalapril, aspirin. Po podne — no-spa posle obroka. Uveče — detraleks. Čaj bez šećera. Noćna posuda ujutro. Supa u šerpi. Pire u kutiji. Žitarice u levoj banci. Nema suvišnih reči, nema komentara. Sve konkretno.
Uzdisao je i krenuo u sobu do majke. Ona već nije spavala. Sedeći je gledala kroz prozor.
— Dobro jutro, — rekao je.
— Gde je Larisa? — odmah je pitala.
— Otišla je. Da odmori.
— Otišla? — nije zvučalo iznenađeno. Samo je okrenula pogled prema staklu.
Pokušao je da uradi sve prema spisku. Doneo vodu, pomogao da se umije, noćnu posudu — sa trudom. Sa pelenama je mučio deset minuta — nije mogao da shvati gde je prednja, a gde zadnja strana. Majka je samo coktala jezikom i rekla: — Ruke ti nisu iste. Larisa — ona brzo. Bez tih muka.
Nije ništa odgovorio. Htio je — ali je ćutao.
Do podneva je već bio sav izmožden. Skuvao supu — zapravo, samo je podgrejao ono što je bilo u frižideru. Majka je pojela tri kašičice i odložila. Rekla je: „Previše je tečno.“ Lekove je dao, ponovo pomislio — pomešao je redosled. Sreća pa je spisak bio pri ruci.
Na poslu je uzio slobodno — lagao je da je stanje majke pogoršalo, treba da bude tu. Šef mu je samo rekao: „Imaš podršku. Razumem.“
Dan je bio dugačak poput jedne smene. Televizor skoro da nije upalio, hrana mu nije ulazila u grlo. Sa majkom nije bilo o čemu da razgovara — samo je jednom rekla: — Pa, Larisa je pobegla? Tebi je dosadila, da? — i nasmešila se. Rečena je između ostalog, ali ga je pogodila. Ne zato što to nije bila istina — već zato što se u glasu čula jasna ljutnja, čak i neka vrsta radosti. Kao da joj je lakše zbog toga.
Do večeri je jedva dospeo do kreveta. U duši je bilo tužno. Ne zato što je bilo teško, već zato što je postalo jasno — ranije to uopšte nije primetio. Sve što je Larisa radila, smatrao je normalnim. Ali nije to bilo normalno. A sada — po prvi put je zaista počeo da shvata šta je značilo ono što je ona radila.
