Katja je tajno posmatrala svog muža i bila je šokirana do srži.

Da li si sigurna da ne preuveličavaš? Možda se stvarno zadržava na poslu? — glas Lene u slušalicama zvučao je zabrinuto.

Katja je ćutke stisnula prste. U polumraku spavaće sobe svetleo je samo ekran telefona, na kojem je mala tačka označavala lokaciju Andreja. Poslovni centar na Lenjingradskoj, 23:17. Treći put ove nedelje.

Nešto ovde nije u redu, — tiho je izgovorila, praveći zapis u bloknotu. — Pominjao je hitan projekat, ali njegov šef je juče napisao u korporativnom četu da su svi izveštaji već predati.

Na noćnom stoliću pored bloknota ležao je kompaktni dvogled. Katja je prošla prstima po njemu kao da je amulet.

I danas su opet bile čudne kupovine, — nastavila je. — Dečiji jogurti. Rekao je da su za dobrotvornu akciju na poslu. Ali tu su se našli i dečiji čarape… Zašto bi kancelariji trebale dečije čarape?
Možda je neko od kolega dobio bebu? — nesigurno je pretpostavila Lena.
I svake nedelje poslednjih šest meseci neko postaje roditelj? — gorčivo se nasmešila Katja. — A još juče je potrošio dvanaest hiljada u nekoj prodavnici igračaka. Koje igračake su potrebne za kancelariju?

Katja je ustala i prišla prozoru. Iza stakla su sijale neonske svetlosti noćnog grada, a asfalt je sjajio posle nedavnog kišnog dana.

Pre samo dve godine naslijedila je stan u ovom prestižnom kvartu i značajan iznos novca. A šest meseci kasnije upoznala je Andreja — ideal kog svaka devojka sanja.

Kada se vraća kući, gotovo mi ne gleda u oči, — šapnula je Katja, pritisnuvši čelo uz hladno staklo. — Priča o poslu, zanima ga moj dan, ali kao da je negde daleko. I telefon…
Da li si proveravala njegov pametan telefon?
Da, — Katja je iskrivila lice. — Pre mesec dana je promenio šifru, ranije sam je znala. A kada sam tu, uvek isključuje obaveštenja.

Trznula se od vibracije svog telefona. Tačka na mapi je počela da se pomera.

Ide, — brzo je rekla Katja, uzimajući torbu. — Sada ću proveriti kuda ide.
Katja, možda bi trebalo da porazgovaraš sa njim?
I da čujem još jednu priču o radnim projektima? — Katja je nervozno prebacila torbu preko ramena. — Hoću da vidim istinu svojim očima. Biću u kontaktu.

Metodično je skupila stvari: dvogled, bloknot, tamnu kapu. Tokom poslednjih nedelja ovakvi izlazi su postali gotovo rutina.

Dva onlajn kursa o praćenju, desetine članaka o špijuniranju. Katja nije razumela kako je njen život postao ovakav.

Izvukla se iz stana, spustila niz pomoćne stepenice i izašla kroz zadnja vrata.

Na ulici je mirisao mokar asfalt i prolećna svežina. Katja je spustila kapu niz oči i brzo krenula ka raskrsnici, gde obično staju taksiji.

Na ekranu telefona tačka se kretala niz aveniju ka stambenom naselju. Nije išao kući.

Katja je uhvatila taksi i rekla adresu na paralelnoj ulici. U vozilu je mirisalo na osveživač vazduha.

Da li nekoga pratite? — iznenada je pitao vozač, gledajući njen odraz u ogledalu.
Zašto mislite tako? — Katja je postala oprezna.
Treći put ovog meseca vozim vas ka ovoj strani kasno noću, — nasmešio se. — I uvek u kapi, i uvek nervozna. Imam iskusan pogled.

Katja je ćutala, okrenuvši se ka prozoru. Pored su prolazile izloge zatvorenih prodavnica, retki prolaznici, kišobrani pod svetlima.

Tačka se zaustavila negde u oblasti novih zgrada na periferiji. Katja je tražila da je vozač ispusti iza zgrade, a zatim je nastavila pešice, birajući senovitu stranu ulice.

Telefon je zavibrirao — bila je to Lena.

Da li je već tamo? — pitala je prijateljica.
Da, — šapnula je Katja, skrenuvši iza ugla. — Čini se da je parkirao ispred novog kompleksa “Proleće”.
I šta sada?

Katja je usporila korak, primetivši poznatu figuru u tamnom kaputu. Andrej je išao po osvetljenoj stazi ka jednom od ulaza, držeći u rukama kesu sa namirnicama.

On je ovde, — tiho je rekla, skrivajući se u senci drveća. — Ide sa kupovinama. Sada ću saznati u koji ulaz ide.

Srce joj je divljački kucalo. Svi oni godinama učeni smirenosti i hladnokrvnosti sada su se činili dalekim prošlim vremenima.

Katja, plašim se za tebe, — glas Lene je drhtao. — A šta ako te primeti?
Neće primetiti, — odlučno je odgovorila Katja. — Pripremila sam se. Moram da znam istinu.

Andrej je stao ispred sedmog ulaza, ukucao kod na interfonu i nestao unutra. Broj stana je uspela da vidi kroz dvogled.

Katja je sela na klupu naspram i izvadila dvogled. Prebrojavši spratove, počela je pažljivo da posmatra prozore, tražeći poznat siluetu. Ali ništa nije videla. Bilo je vreme da uđe u zgradu naspram, gde se na gornjem spratu nalazio kafić.

I tada se na četvrtom spratu upalilo svetlo. Do prozora je prišao Andrej, a pored njega — žena. Čak i pri slabom svetlu Katja je primetila kako se nagnuo i poljubio je.

Katji je zastao dah. Dvogled je drhtao u njenim rukama.

Katja? — zabrinuto je pozvala Lena. — Šta se dešava?
Vidim ga, — glas Katje je zvučao čudno smireno. — On je sa ženom. U stanu na četvrtom spratu.
Bože moj… — izdahnula je Lena. — Katja, odmah otiđi odatle! Dovoljno si saznala!
Čekaj, — Katja je namestila fokus dvogleda.

I tada je videla malu figuru koja je prišla ženi. Dete. Andrej je podigao bebu u ruke, i oni su zajedno otišli od prozora.

Dvogled je ispao iz katjinih otupelih prstiju i pao na tlo.

Jedva se setila kako je došla do kuće. Taksi, stepenice, vrata — sve se spojilo u jednu zamućenu mrlju. Lena je zvala nekoliko puta, ali Katja je samo poslala kratku poruku: “U redu sam. Ne želim da pričam.”

Ujutro se probudila sa suvim očima i hladnom odlukom. Andrej je već otišao na posao. Na kuhinjskom stolu ležala je poruka: “Biću kasno. Sastanak. Poljupci.”

Sastanak, — Katja je zgužvala papir. — Naravno.

Uzela je novi bloknot i velikim slovima napisala na prvoj stranici: “Dokazi”. Zatim je počela metodično da pravi spisak svih čudnih trenutaka poslednjih meseci: računi, rute, telefonski razgovori šaptom.

Zazvonio je telefon na vratima. Na pragu je stajala Lena sa paketom hrane.

Brinula sam se, — zagrlila je prijateljicu. — Šta nameravaš da uradiš?

Katja je gestom pozvala da sedne u kuhinju.

Prikupljam informacije, — odgovorila je, sipajući kafu u šolje. — Hoću da znam sve: ko je ona, kako je upoznala mog muža, ko je dete, zajednički računi, ako ih ima.
Možda postoji drugo objašnjenje? — nesigurno je pretpostavila Lena.
Kakvo drugo objašnjenje može biti za to što moj muž ljubi drugu ženu, drži njeno dete u rukama i redovno nosi im namirnice i poklone? — Katja je stavila šolju na sto tako snažno da je kafa prolila na stolnjak.
A šta ako je to njegova sestra? Ili… — počela je Lena.
On nema sestru, — prekinula ju je Katja. — I nikada nije imao.

Lena je uzdahnula.

Šta tačno želiš da saznaš?
Sve, — Katjine oči su zasjale odlučnošću. — I znam kako to da uradim.

Do večeri je našla privatnog detektiva — ćutljivog muškarca srednjih godina, koji je tražio veliki avans i obećao brze rezultate.

Potpuno dosije o ženi, — precizirala je Katja. — Kada se upoznala sa mojim mužem, ko je dete, zajednički računi, ako ih ima.

Sledećih pet dana su se pretvorila u pravu mučenje. Andrej je dolazio kući kasno, bio je obazriv i čak je doneo cveće.

Katja je igrala ulogu ljubavne supruge – smeštala se, spremala večeru, interesovala se za njegov posao. Ali iznutra je sve kamene od laži.

Jednog večera nije izdržala i ponovo je otišla ka toj zgradi, ali prozori na četvrtom spratu bili su zamračeni. Neko je isključio geolokaciju – Andrejev telefon više nije pokazivao lokaciju.

Šestog dana pozvao ju je detektiv:

— Materijali su gotovi. Možemo li se sresti?

U malom kafiću je predao debeli paket.

— Evo svega, — rekao je. — Glavno mogu reći usmeno: Svetlana Igorevna Kovaleva, 30 godina, radi u privatnoj klinici.

— Deca – dečak i devojčica, četiri i dve godine. Vaš muž ih posećuje tri-četiri puta nedeljno, ponekad ostaje preko noći. Komandovanja – to je izmišljeno.

— Dvoje dece? — Katja je osetila kako zemlja izmiče ispod nogu.

— Da, — detektiv je izvadio nekoliko fotografija i stavio ih na sto. — Evo njih četvoro u parku. A ovo su dokumenti. Izvod iz matične knjige rođenih dečaka. Otac – Andrej Valerijevič Sokolov. Vaš muž.

Katja je uzela sliku. Andrej je držao za ruku plavokosog dečaka koji je izuzetno podsećao na njega. Pored je stajala žena sa kolicima – lepa, mlađa od Katje. Izgledali su srećno.

— Koliko dugo to traje? — pitala je, ne skidajući pogled sa fotografije.

— Prema dokumentima, odnos traje najmanje pet godina. Dečaku su četiri, devojčici dve. Brak nije formalno registrovan, ali imaju stan – onaj isti. Kupljen pre šest meseci.

— Tada sam mu dala deo nasledstva za “investicije”, — gorko se nasmešila Katja. — Kakvo slučajnost.

— Ima još nešto, — detektiv je napravio pauzu. — Pronašao sam redovne transfere sa vašeg zajedničkog računa. Svakog meseca su velike sume išle na račun ove žene. Poslednjih deset meseci.

— Koliko? — osećala je kako joj usne otupljuju.

— Ukupno skoro pet miliona tokom ovog perioda. To nisu bile investicije, kao što ste mislili.

Fotografija je ispala iz njenih ruku. Gledala je u prazninu ispred sebe. Pet godina… Znači, još pre njihovog upoznavanja imao je drugu porodicu. Ceo ovaj period… — To je sve što ste želeli da znate? — pitao je detektiv.

Katja je ćutala, platila i napustila kafić.

Na ulici je padala kiša. Stajala je pod nadstrešnicom, ne primajući kapljice. Pred očima su joj se pojavili delovi sećanja: njihov prvi susret u galeriji — prišao je sam, bio je tako pažljiv…

Prva večera, cveće, njegove priče o sebi – sve je to bila izračunata laž? Njihov brak — skroman, bez pompe, jer je “važno to što su njihovi osećaji, zar ne, draga?”

Telefon je zazvonio. Andrej.

— Draga, završio sam ranije! — njegov glas je zvučao veselo. — Možemo li da večeramo u restoranu? Nedostaješ mi.

Katja je stegnula telefon tako da su joj prsti pobelili.

— Da, — odgovorila je mirno. — Ali hajde da se nađemo kod kuće za sat vremena. Spremiću nešto posebno.

Katja je rasporedila fotografije na stolu kao karte u pasijansu. Otisci bankovnih transakcija. Kopije izvod iz matične knjige rođenih. Adrese, datumi, imena. Ulazna vrata su se otvorila tačno u osam.

— Ljubavi, kod kuće sam! — Andrej je ušao u dnevnu sobu sa buketom ruža. — Pomislio sam da će cveće biti pogodno za našu… — zastao je, videvši raspoređene dokumente.

Katja je sedela u fotelji, uspravno. Njene ruke su mirno ležale na naslonu.

— Prođi, — rekla je. — Moramo da razgovaramo.

Andrej je pažljivo položio cveće na ivicu stola.

— Šta je ovo? — pogledao je fotografije, ali njegov pogled već je govorio: sve je razumeo.

— Tvoj pravi život, — Katja je uzela prvu sliku. — Svetlana i dvoje dece. Dečak prilično podseća na tebe, inače.

Andrejovo lice se ukočilo. Polako je seo na sofu.

— Otkud ti ovo?

— To nije važno, — hladno je odgovorila Katja. — Važno je da si za poslednjih deset meseci prebacio skoro pet miliona na njen račun sa našeg zajedničkog. Para iz mog nasledstva. Ti si govorio da ih ulažeš u investicije.

On je pogledao u nju — prvi put posle dugo vremena direktan pogled.

— Katja, slušaj…

— Ne, — ustala je. — Sada slušaj ti. Želim da znam jedno: sve je bilo isplanirano od početka? Naš susret u galeriji, brak — sve?

Andrej je ćutao, zatim je provukao ruku kroz lice.

— Nisam hteo da sve ovako ispane, — mrmljao je.

— Ne laži bar sada! — Katja je bacila na njega fasciklu sa otiscima. — Svakog dana si lagao! Svaku reč!

— Da! — iznenada je povikao. — Da, to je bio plan! Trebale su nam pare! Sveta ima problema sa zdravljem, deca treba lečenje, stan… — osuo se. — Saznao sam za tvoje nasledstvo, proučio tvoje interese. Sve sam isplanirao.

Katja je koraknula unazad. Hladnoća je počela da se širi od njenog srca po celom telu.

— Jeste li zakonski venčani? — pitala je tiho.

— Ne, ali smo zajedno već dugo, — spustio je glavu. — Deca su naša.

— A naš brak? Naš odnos? To je takođe deo plana?

Andrej je ćutao. I to ćutanje je reklo sve Katji.

— Žao mi je tvoje dece, — rekla je ledenim tonom. — Ali to nije opravdanje za ono što si uradio.

— Katja, trebale su nam te pare! — u njegovom glasu je zvučala beznadnost. — Nisi ni primetila te transfere! Imaš toliko…

— Idi, — prekinula ga je. — Odmah.

— Šta?

— Uzmi svoje stvari i idi. Odmah, — prišla je telefonu. — Ili zovem advokata i policiju. Za prevaru i krađu sada daju velike kazne.

— Nećeš se usuditi, — suzio je oči. — Imam decu!

— Tačno, — kimnula je Katja. — Imaš decu. I o tome si trebao da razmišljaš kad si odlučio da me prevariš. Imaš pet minuta.

Andrejovo lice se iskrivilo:

— Još ćeš zažaliti za ovim, — rekao je na kraju.

— Ne, — lagano je odmahnula Katja. — Više ne žalim.

Kada su se vrata zatvorila, polako je sela na sofu. Unutra je bilo prazno. Ni suza, ni besa — samo duboka tišina.

Telefon je zazvonio — zvala je Lena.

— Kako si? — pitala je prijateljica.

— On je otišao, — mirno je odgovorila Katja.

— Za zauvek?

— Da. A sutra ću podneti zahtev za razvod i tužbu za prevaru.

Zatim je usledila pauza.

— Jesi li sigurna? — oprezno je pitala Lena. — Tamo su deca…

— Neću ga poslati u zatvor, — uzdahnula je Katja. — Želim pravdu. Razvod, povrat novca — zakonskim putem. Neka vrati ono što mi pripada, i ostaviću ga na miru.

— A šta sa… našim brakom?

Katja je pogledala svoje ruke — venčani prsten je zasijao u polutami.

— Naš brak nikada nije ni postojao, Lena. Samo iluzija.

Prišla je prozoru. Grad je sijao svetlima. Negde tamo, u jednom od stanova, Andrej je sada objašnjavao svojoj porodici da je njegov plan propao. Da je njihovo blagostanje završeno. — Znaš, — rekla je Katja, — sada osećam čudno… oslobađanje. Kao da sam se probudila iz dugog sna