„Cela si crvena, Katjo! Šta se desilo?“ – Larisa je zabrinuto pogledala svoju prijateljicu, ali, prateći njen pogled, nasmešila se razumevajući. „Ne može biti! Da li si se ozbiljno zaljubila u našeg šefa? Viktora Pavloviča? Poludećeš! On je toliko… toliko… kao naduvana ćurka!“
Katja je s teškoćom suzdržavala suze.
„A gde si videla naduvane ćurke?“
„Ajde sada! Razumeš šta hoću da kažem. To je kao da se zaljubiš u filmsku zvezdu. Pogledaj njega i pogledaj sebe!“
„Nisam zaljubljena u nikog!“ – odgovorila je brzo Katja.
„Da, naravno! Bože, za malo ćeš napuniti 25 i još uvek sanjariš kao učenica!“
Katja je okrenula glavu, uvređena. Nije verovala da bi Larisa mogla da razume osećanja koja je imala dok je gledala Viktora Pavloviča.
U stvari, priča je bila mnogo komplikovanija…
Jednom su bili komšije. Sa trinaest godina, Katja je prvi put osetila da je Viktor postao centar njenog sveta. Ali za dvadesetogodišnjeg sportistu, ona je bila samo „ona mala iz komšiluka“.
Nakon Viktorovog odlaska, život Katje se drastično promenio: njen otac je preminuo, njena majka je počela da pije i morali su da prodaju stan. Sada je bolesna majka skoro uopšte nije ustajala iz kreveta, dok je Katja radila kao medicinska sestra u mrtvačnici, birajući između boljih plata i teškog psihološkog opterećenja.
Kada je videla novog direktora, prepoznala ga je kao starog poznanika. Sva zaboravljena osećanja su ponovo oživela sa novom snagom.
Larisa je otišla na poslove, a Katja je ostala sama sa svojim teškim mislima. Znala je koliko je njena prijateljica brbljiva i sada je strahovala od tračeva.
Pre Nove godine, u mrtvačnici je vladala neobična tišina. Katja je izašla da uzme vazduh i slučajno čula Viktorovu telefonsku razgovor.
„Šta znači ‘ne mogu’?! Zar ti nisi bila ta koja je insistirala na parovima za zabavu firme?… Ah, shvatila sam! Znači, samo si se ‘umorila’ od mene!… Nećeš dobiti ni dinar od mene!“
Loud udarac vrata automobila prekinuo je razgovor.
Katja je uzdahnula sa olakšanjem. Tokom njihovih retkih susreta u bolnici, on je nije ni prepoznao, dok je njeno srce lomilo od straha.
Viktor je bio besan od gneva. Kristina, njegova uticajna žena, ga je ostavila na dan velikog događaja. Nakon neuspelih pokušaja da nađe zamenu među svojim poznanicima, odlučio je da se obrati svojoj sekretarici, Eleni.
„Lenotska, dođi ovde!“ – rekao je odlučno preko interkom-a.
„Lena, šta stojiš tamo kao na paradi? Sedi, imaćemo neformalnu diskusiju.“
Elena je iznenađeno pogledala svog šefa, ali je na kraju sela na ivicu stolice.
„Lenotska, imam problem… ozbiljan. Ja sam sam postavio pravilo da svi treba da dolaze parovima na godišnjicu klinike, ali sada se ispostavilo da nemam s kim da idem. Moje poznate dame nemaju nikakvu želju da učestvuju u našem društvu. Ti si uvek toliko pomagala… Možeš li da mi praviš društvo?“
„Izvinjavam se, Viktor Pavloviču, ali ne mogu“ – odgovorila je stidljivo Elena. „Za dve nedelje je moj venčanje i idem sa svojim verenikom, koji radi u susednom odeljenju.“
Viktor je uzdahnuo, razočaran. Brzo rešenje problema je bilo odloženo.
„Šteta… Da pozovem nekog spolja – suvišne rasprave…“
Elena se nasmešila misteriozno i nagnula se prema njemu preko stola.
„Znate, Viktor Pavloviču, mislim da mogu da vam pomognem.“
„Da? I kako? Naći ćeš mi pratnju za večer? Ali posle mi neće biti potrebna. Ko bi pristao da igra tu ulogu?“
„Neće morati da glumi,“ nasmešila se tiho Elena. „Verovaće iskreno da je to prava romantična avantura.“
„Lena, nemoj da me mučiš!“
Elena je počela da objašnjava svoj plan. Kako je pričala, Viktor je slušao sve više iznenađeno, a zatim je prasnuo u smeh.
„Ozbiljno pričaš? Sama stidna osoba iz mrtvačnice? Pa, ideja je zabavna… Osoblje će sigurno ceniti.“
Elena je klimnula glavom, bez stida.
„Koje značenje ima šta će ona misliti? Važno je da je problem rešen.“
Viktor je zamišljeno kucao prstima po stolu.
„Nije baš lepo“, pomislio je. „Ali je zabavno! Dugo nisam video toliko jednostavnih gluposti. Ako sve prođe dobro, možemo da nastavimo večeras posle zabave.“ Elena, videći da je njen šef zamislio, tiho je napustila kancelariju.
Što više je Viktor razmišljao o ideji, to mu se više dopadala. Hteo je da se zabavi, da se osveti zbog svog poniženja — neka neko drugi oseti poniženje. Sledećeg dana otišao je prema zgradi mrtvačnice.
„Katja, pogledaj!“ – šapnula je Larisa, gurajući prijateljicu laktom.
Katja je skočila, a mop joj je pao, koji je brzo podigla.
„Nije moj! Prestani, Larisa, šta to govoriš?!“
Vrata su se otvorila i Viktor Pavlovič je ušao.
„Dobro veče, devojke!“ – pozdravio ih je živahno.
Larisa je odgovorila sa samopouzdanjem, dok je Katja samo klimnula glavom, osećajući kako joj lice crveni.
„Reci mi, kako ide? Da li vam treba pomoć?“
Nakon nekoliko beznačajnih rečenica, bio je spreman da ode, ali iznenada se okrenuo.
„Usput, hoćete li da idete na godišnjicu klinike?“
Larisa je uzdahnula:
„Imam smenu, Viktor Pavloviču.“
Pogledao je Katju.
„A ti, devojko?“
Ona je podigla ramena, ne podižući oči.
„Ne, neću da idem. I nemam s kim da idem, jer je to samo za parove.“
Viktor je napravio korak unazad.
„Kako to? Toliko lepa devojka, a sama?“
Katja je još više pocrvenela.
On je pravio kao da razmišlja, a zatim ju je pogledao direktno u oči.
„Možda bi želela da mi praviš društvo? I ja sam sam.“
Larisa je ostala otvorenih usta. Katja je zbunjeno pogledala svog direktora.
„Ali… sa vama? Šalite se?“
„Zašto da se šalim? Nimalo. Provešćemo sjajno. Devojka kao ti zaslužuje nešto bolje od posla.“
Katja je zbunjeno pogledala svoju prijateljicu. Larisa je počela snažno da maše glavom i da gestikulira:
„Prihvati, budalo! Kada će ti se ponovo ukazati ovakva prilika?“
Dva dana pre zabave, Katja je sedela u svojoj sobi, sa licem zakopanim u jastuku. Tog dana je slučajno čula razgovor Viktora Pavloviča na vratima njegove kancelarije. Njegove reči o „naivnoj budali“, „sivoj miši“ i „izgubljenoj sestri“ su odzvanjale u njenoj glavi. Čula je da je planirao da „zabavi“ izlažući je svima i, potom, možda iskoristi situaciju da je seksualno približi.
Katja je pobegla iz klinike, gušeći se u suzama i uvredi.
Kada se malo smirila, zazvonio je zvono na vratima. Na ulazu je stajao sam Viktor Pavlovič, zadovoljan i samouveren.
„Katja, nismo se dogovorili za vreme kada ću doći da te pokupim sutra?“
Pogledala ga je sa suzama u očima, ali smireno.
„Ne brini. Doćiću sama.“
„Kako želiš… Nema problema…“
Katja je ponovo zakopala svoje lice u jastuku.
„Kako sam glupa! Toliko naivna i slepa!“
Kasnije joj je Larisa rekla da cela klinika već bruji o očekivanom „zanimljivom spektaklu“.
„Katja, mala, zašto sediš u mraku?“ – začuo se glas njene majke.
Upalila se svetlost i Katja je shvatila da neće moći da sakrije suze.
„Plakala si? Šta se desilo?“
Majka je polako prišla krevetu, oslanjajući se teško na štaku, i zagrlila svoju ćerku. Katja nije izdržala i eksplodirala u suzama, govoreći joj sve.
„Dakle…“, rekla je majka tiho, kada je Katja malo smirila.
Katja ju je iznenađeno pogledala. Nije čula od svoje majke takve oštre, odlučne tonove – možda prvi put od očeve smrti.
„Dakle, neki arogantni tip je odlučio da izruguje moju ćerku… Moju jedinu ćerku…“
„Mama, nije samo arogantan. To je Vitya… taj…“
„Neka je i sam predsednik! Kažeš da svi čekaju moju sramotu i žele da se smeju? Pa… Neka uživaju u predstavi. Dođi u moju sobu, Katja.“
Katja je gledala sa iznenađenjem svoju majku, koja je iz stare ormanice izvadila oštećenu kutiju koju nikada ranije nije videla.
„Ovo, ćerko, je moja posebna zaliha. Čak i u najtežim trenucima nisam je dirala. Čuvala sam je za tvoj miraz… Ali sada su ovi novci potrebniji za nešto drugo.“
Otvorivši kutiju, majka je pokazala sadržaj – uredno upakovane pakete sa dolarima i evrima.
„Sad da razmislimo kako da transformišemo moju devojčicu u pravu balerinu.“
Pred restoranom je bilo okupljeno skoro celo osoblje klinike, čekajući glavni događaj večeri – pojavljivanje direktorke sa misterioznom sestrom. Mnogi je nisu videli, ali glasine su uradile svoje.
**„Kako
je ona lepa… da li je stvarno njena sestra?“**
„Moramo da je pitamo šta ona misli o svemu“
Dobar deo večeri prošao je u atmosferi visokog interesa i stalnih pitanja.
