– Odmah dođite! – Vera je čula u glasu svoje snaje ne samo naređenje, već i pretnju.
Nije imala vremena ništa da pita ili odgovori, jer je Inna, koja je bila u histeričnom stanju, spustila slušalicu…
Vera je uzdahnula: bila je umorna od brojanja koliko puta je Igorova žena pozivala da dođe.
To se dešavalo svakog meseca, i uvek je bilo isto: Inna je zvala, zahtevala (nije tražila!) da dođe.
Otvorila je vrata sa nezadovoljnim izrazom lica. Obezvređeno je gestikulirala da uđe u stan. Onda je pokazala na stolicu u sobi i počelo je predstavljanje…
Tako je bilo i sada…
Sastanak je bio vrlo neprijatan.
Inna je uzdahnula, brisala suzne oči, uzdahnula i zastenjala, a zatim je počela sa velikim odstojanjem:
– Ne možete ni da zamislite, Vera Ivanovna, koliko je teško živeti sa vašim sinom. On uopšte ne razume osnovne stvari. Čak ni WC ne zna da koristi, izvinite. Sto puta moram da mu ponovim isto. Ali ništa ne vredi! Čak ne pokušava da promeni svoje navike.
– Ali Inna, Igor je odrasao, teško je da se odrekne toga na šta je navikao. Budi strpljiva…
– Da budem strpljiva?! – Inna je skoro gušila od uzbuđenja. – I ne zanima te što smo već pet godina zajedno? Za to vreme bi se i medved mogao naučiti da vozi bicikl! Ali Igor nije medved! Zaključak: nije mu teško, jednostavno neće!
Inna je detaljno ispričala sve što svakog dana trpi sa svojim sinom. Rekla je sve. Do najsitnijih, vrlo ličnih detalja.
Vera se osećala veoma loše. Iznutra je bila saglasna da možda nije naučila svog sina navike koje bi za snaju bile korisne. Ali šta to ima veze sa tim što Igor nije dovoljno pažljiv u krevetu? Što često spava kao mrtav, umesto da obavi svoje bračne dužnosti? Što ne poljubi svoju ženu kada se vrati s posla… Što ne spušta WC dasku?
Slušajući Innine ispade, Vera je pomislila: „Kako može ovo da radi? Nije je sramota da mi ovako nešto priča?”
Sama je mislila da je nepristojno, pa čak i odvratno iznositi takve stvari iz kuće. Bračni parovi bi trebalo da rešavaju svoje probleme sami, a ne da upliću svoje voljene u svoje konflikte…
Svekrva je pažljivo posmatrala lice snaje, ali uzalud, nije videla ni najmanji znak uznemirenosti.
– Da li biste, Vera Ivanovna, izdržali ovo svih ovih godina? – pitala je Inna bolno, očigledno ne shvatajući da svekrva u tom trenutku prema njoj oseća samo odbojnost. – Ćutite? Eto! Ni ja ne mogu više da izdržim. Zato sam odlučila da podnesem zahtev za razvod!
Vera Ivanovna je bila zatečena. Nije očekivala ovakav obrt…
Pre pet godina, kada je Igor odlučio da se oženi, bila je veoma srećna: postojala je nada da će dobiti unuke. Inna joj je odmah bila simpatična: nasmejana, ljubazna. Malo kasnije je saznala da je snaja odlična kuvarica i sjajna domaćica.
A kada je Inna Igoru rodila sina, a veri Ivanovnoj dugoočekivanog unuka, Vera Ivanovna je potpuno popustila: deci je dala dvosoban stan koji je dobila od svog dede pre nekoliko godina…
U početku je sve bilo u redu. Mladi su živeli u miru, vaspitavali sina i nisu zaboravili na svekrvu: zvali su je, obilazili. A ona ih je volela svim srcem. Čuvala je decu, davala im novac.
Nikada nije ulazila u njihov odnos. Smatrala je to neprihvatljivim.
Zatim se sve iznenada promenilo.
Sin i snaja su stalno svađali. Ponekad, da ne povrede dete, Maksima su dovodili kod bake na celu nedelju.
Nisu rekli šta se desilo, ali Vera Ivanovna je naslutila: činilo se da je njen sin našao ljubavnicu…
Kako je vređao! Sramota! Molila ga je da ne napusti porodicu, da ne oduzima sinu oca, a njoj unuka.
Inna tada nije došla ni jednom kod svoje svekrve…
Igor je ćutao. Nikada se nije branio, nije polemisao. A onda je pitao:
– Mama, odakle ti ideja da varam ženu? Da li je Inna nešto rekla?
– Ne, sine – zbunila se Vera – samo mi se činilo… Toliko ste se svađali… Inna nije dolazila… Nisi bio svoj…
– To je sve?
– Pa… Nisam znala šta da mislim. Jer sve je bilo u redu: imate dom, imanje, žena ti je domaćica, ti miran, odgovoran… Nema razloga za stalne svađe. Onda…
– Ne, mama, to ništa ne znači. Ti grešiš. Nemam nikog i nikada nisam imao…
– Onda zašto se svađate? Ne razumem…
– Ne brini – rekao je Igor, gledajući negde u daljinu – sve je u redu kod nas…
Posle tog „u redu“ počele su očigledne svađe. Činilo se da Inna uživa da ponizi svog muža pred njegovom majkom i da optužuje svoju svekrvu.
I to joj je dobro išlo!
I sada je Igor sedeo tamo, oborenog pogleda, grizeći usne…
Vera Ivanovna se branila, pažljivo birajući reči. Rekla je da treba da se traže kompromisi, da treba da se cene, vole i poštuju…
Jednostavne stvari…
Više nije znala šta da kaže, jer se plašila da bi mogla još pogoršati situaciju.
Inna je obično slušala sa podsmešljivim osmehom, a onda je pompezno komentarisala da će joj jednog dana ponestati strpljenja i da će napustiti Igora…
A sada je tu bila i tužba za razvod…
Vera Ivanovna nije znala šta da odgovori. Bila je zbunjena. Tiho je ustala i otišla…
Šetala je i razmišljala: „Šta da radim? Nije dovoljno što Inna manipuliše Igorom, sada je i mene uvalila u to. Šta sam postala? Krpa! Zašto ćutim? Zašto dopuštam da se ovako ponašaju sa mnom?”
I odgovorila je sama sebi: „Zato što se jako plašim da kažem šta mislim, jer bi nakon mojih reči njihov brak mogao da se raspadne.
Ali želim da ostanu zajedno. Želim da Igor bude otac. Pravi otac. I želim da bude srećan. I žao mi je mog unuka… Nadam se da je razvod samo blef.
Kada je došla kući, Vera je iznenada stala. Jedna jednostavna misao je došla u njenoj glavi, kao da je iz ničega, i delovala je sasvim ispravno:
„Ali ovo nije normalno, da mi ona zove da se žali na svog muža. Niti sam joj majka, niti je moja ćerka. Sledeći put ću joj reći da me ne zove za ovakve stvari. Objasniću joj da je volim, volim njenu porodicu, ali više neću učestvovati u svađama. Nikada.”
Olakšano je uzdahnula, kao što to obično biva kada problem padne sa ramena, i energično je krenula prema ulazu, a zatim pešice otišla na šesti sprat. Uvek je tako radila – trenirala noge i pazila na liniju.
Kada je otvorila vrata, telefon je zazvonio. Pogledavši ekran, Vera se ponovo ukočila: snaja! Šta joj još treba?!
– Verocska Ivanovna – cvrčala je Inna ljubazno –, Igor i ja smo se pomirili! Dakle, nemojte brinuti, sve je u najboljem redu! – smeh i neka gužva su se čuli sa slušalice…
– Drago mi je – odgovorila je Vera uzdržano.
Stavila je telefon u džep, ljutito pomislila:
„Čudno… Pomirili su se… Ali, kao i uvek… Visoki nivo odnosa… Pitam se šta sam ja za njih – gromobran? Ma ne! Ovako više ne može!”
Sutradan je Vera pozvala svog sina:
– Igor, koliko ovo možeš da podneseš? Tvoja žena je potpuno izgubila savest, poludela je od bogatstva. Moraš joj objasniti koliko lep život ima, da je muž najbolji.
– Ali mi smo se pomirili…
– Do kada?
– Ne znam… – odgovorio je tužno Igor. – Šta predlažeš?
– Počni da se ponašaš potpuno drugačije. Sedi sa prijateljima. Idi na pecanje i ne razgovaraj s njom. Onda pij. Pravi haos. Ali nemoj preterivati. Videćemo šta će tvoja Inna da peva.
– Stvarno to misliš?! – pitao je začuđeno Igor.
– Naravno. Ako ne pomogne, neka oseti da imaš neku drugu. Neka oseti da sve može da izgubi – Vera je bila iznenađena sopstvenom okrutnošću.
– A onda? – momak je očigledno oživeo.
– Videćemo! – rekla je Vera svečano. – Nemoj da uzimaš primer da i ti počneš da psuješ svog muža i svekrvu! Nadamo se da će ovaj tretman da deluje. Zašto ćutiš?
– Ti si teška…
– Da. Ali efikasna. Hajde da kažemo, ovo je antidot…
Posle mesec i po, Inna je otišla kod svoje svekrve.
Sama.
Po pomoć.
Bilo je bolno gledati je.
– Mama, ne znam šta da radim – tiho je rekla, ne podižući pogled –, Igor se toliko promenio. Čini se da me više ne voli…
Mesec dana kasnije, Inna je bila neprepoznatljiva: tiha, ljubazna, nežna. Kao nekada…
Ostalo je samo jedno pitanje: koliko će to trajati?
