Podelila sam kako sam mogla
– Zdravo, mama. – Katja se trudila da govori kao da se ništa nije desilo, ali je ipak zvučala nekako suvo i oštro.
– O, Katerina! Šta je s tobom?! Nisam te očekivala danas. – odgovorila je Ala Semjonovna.
Katja je pažljivo pogledala majku. „Nisam te očekivala“ – ta reč se poput klješta prvo uhvatila za dušu, a zatim nekoliko puta glasno odjeknula u njenoj glavi. „Nisam te očekivala!“ Katji se činilo da je u poslednje vreme niko nigde nije očekivao.
– Šta si stala kao ukopana?! Ulazi, ajde, kiseleim krastavce. Tako si samo ušla ili se nešto desilo? Jel’ s Iljuškom sve u redu?
– Sve je u redu, mama, s Iljuškom. Iznajmili smo im stan za početak. Mihail je platio odmah tri meseca unapred, a posle nek se snalaze…
Katja je pogledala majku. Ona je, kao i obično, bila zauzeta kućnim poslovima. Tako je bilo oduvek. Još od detinjstva Katja je navikla da joj je majka uvek žurila negde i stalno kasnila.
„Moram brže…“, „idem brzo do prodavnice, stigla roba…“, „ti sedi kući, ja idem…“, „Katja, ne smetaj, vidiš da radim…“ Ala Semjonovna se uvek zanimala za materijalne stvari, a ćerki je češće govorila „pričekaj“.
– Katja, naspi sama čaj, nemam vremena, nisam još sterilisala tegle. Može?
– U redu, mama. – rekla je Katja i nasula čaj u šolju, iako joj se uopšte nije pilo.
– Pa, zašto si došla?
– Mama, reci mi… da li si ikad poželela da se razvedeš od tate? – započela je Katja nesigurno.
– Pa… ne baš, što bih se razvodila? Šta da menjam? Svi su oni isti! Ti muškarci. Zašto?
– Mama, znaš, ja razmišljam da se razvedem…
– Šta?! Šta vam se desilo?! Prevario te možda?!
Ala Semjonovna nije očekivala takav obrt, pa je na trenutak čak prestala da briše teglu.
– Mama, čini mi se da smo mi prosto… različiti. Ilja je porastao, sada već živi sa devojkom. Mislim da bi Mihail i ja trebalo da se razvedemo…
– Šta vam se desilo, zaboga?!
– Danas nam je dvadeset pet godina braka. Jutros nije rekao ni reč o tome. Samo je pitao gde su mu čarape i za koliko minuta će doručak. I to je sve… – Katja je tužno jecnula.
– I to je sve?! Katjo, pa ti si stvarno glupava! Gospodarica sama sebi! Godišnjica braka joj, zamisli! Moj ti otac nikad ništa nije poklanjao, pa ni ja njemu. Šta ima da se troše pare na gluposti?! – vikala je Ala Semjonovna.
Katja je gledala majku i pomislila kako je uzalud došla da podeli svoja osećanja. Mama je nikada nije razumela. Suza joj se skotrljala niz obraz.
– Nemoj još i da mi plačeš tu! Znaš kakva će muka biti s tim razvodom? Da delite stan, vikendicu, imate i auto… A novac što ste štedeli, još to? Ja sam sve podigla u kešu, kod kuće sakrila. Kako sad da menjamo taj lep trosoban stan! Koliko je samo para otišlo na renoviranje…
Katja je gledala majku. Ala Semjonovna je i dalje pričala o nekretninama, računicama. Delovalo je kao da pokušava da izračuna, da sve pravedno podeli. Katji je bilo još teže na duši…
– Evo šta ću ti reći, ćeri – idi kući i zaboravi sve to. Hoćeš cveće? Ajde, odrezaću ti božure, ionako će uskoro precvetati…
– Hvala, ne treba. – šmrcnula je Katja.
– Kako hoćeš. Ideš već? U prodavnici je stigao jeftin pesak, treba ti možda?
Katja je odmahivala glavom i požurila da ode. U roditeljskoj kući bilo je prosto nepodnošljivo.
Uputila se ka autobuskoj stanici, ali je ubrzo odlučila da prošeta. Skrenula je na trotoar, pa izašla na kej.
Zazvonio je telefon u torbi. Katja je iz nekog razloga odmah pomislila da je muž – setio se godišnjice? Na ekranu je pisalo ime jedinog sina – Ilje.
– Da, Iljuša?
– Mama, ćao. Imaš vremena? Moram hitno da razgovaram s tobom.
– Naravno. Možemo u kafić za sat vremena, može?
– Može, koji?
– Dođi u „Romantiku“. Blizu sam. I ja imam nešto da ti kažem…
