Tri godine nakon razvoda, odjednom sam postao otac dvoje novorođenih dečaka. Sam sam kriv – trebalo je da se zvanično razvedem! Ali, ispostavilo se da je to na sreću…
Sa Olgom sam bio u braku deset godina. Imali smo dve ćerke, jednu za drugom, Karinu i Darinu. Sve je bilo kao kod većine ljudi: danju posao, uveče porodica, ali onda je naša mama počela sve češće da se zadržava negde. Malo kod drugarice, malo red u prodavnici, pa gužva na poslu… Na kraju su mi „dobri“ ljudi rekli da Olga ima ljubavnika.
Naravno, nisam dugo ćutao i odmah sam joj izneo svoje sumnje. Olga je odmah krenula u kontra–napad, a najbolja odbrana je, zna se – napad. Rekla je da joj fali pažnje s moje strane, da se više ne oseća kao žena, da joj svakodnevica pojede svo vreme, i da ćerke, zapravo, samo mene vole… Ukratko, vikala je, pa rekla da odlazi kod ljubavnika. I otišla je. Zaista otišla, ostavivši devojčice meni.
Karini i Darini je trebalo neko vreme da shvate gde je mama nestala, ali su se navikle. U to vreme mi je ponuđen posao u drugom gradu, da vodim novi ogranak firme – prihvatio sam. Počeli smo da se pakujemo, sve se izdešavalo brzo, i nisam stigao da se zvanično razvedem od Olge pre selidbe.
U novom gradu upoznao sam divnu ženu. Anastasija je bila mojih godina, i sama je odgajala dve ćerke. Nismo dugo čekali – uselili smo se zajedno i počeli da živimo kao jedna velika porodica. Naša deca su bila sličnih godina, i uveče bi u kući bio pravi dečji haos: čas bi se smejale, čas svađale… Kao vrtić, majke mi! Anastasija i ja smo uživali gledajući ih, ali smo u tajnosti pokušavali da dobijemo zajedničkog sina. Međutim, nikako nije išlo.
U trenutku tog čudnog poziva, Anastasija i ja smo već dve godine živeli zajedno i pomirili se s tim da sina verovatno nećemo imati… Pa dobro, gajićemo naše devojčice. Ali da se vratim na poziv.
Po broju sam odmah znao da zovu sa fiksnog telefona iz mog rodnog grada:
— Nikolaj Petrovič?
— Da, slušam.
— Imam lošu vest za Vas… Vaša supruga Olga Pavlovna, nažalost, nikad se nije probudila iz kome i danas je preminula. Dođite po decu, sutra ih otpuštaju, a što se tiče Olge Pavlovne – objasnićemo Vam sve sutra.
— Ovo je neka šala? Nisam video Olgu Pavlovnu tri godine, a deca koju imamo zajedno su ovde, kraj mene!
— Ništa ne znam, u rubrici “otac” Vi ste navedeni – preuzmite blizance!
Tada su prekinuli vezu. Zatečen, proverio sam broj telefona na internetu – zaista je bio broj našeg gradskog porodilišta.
Anastasija me gledala krupnim očima, sve je čula i ništa joj nije bilo jasno. Brzo smo se spakovali, odveli devojčice kod bake i deke i krenuli da saznamo šta se zapravo desilo s mojom bivšom.
Ispred porodilišta nas je dočekala Olgina prijateljica. Ona nam je ispričala sve: ljubavnik je ostavio Olgu čim mu je rekla da je trudna. Trudnoća je za Olgu bila teška – ipak je nosila blizance – a pred kraj se desilo nešto jako loše… Decu su odmah spasili, ali je njihova majka pala u komu i ubrzo preminula. Blizance je trebalo registrovati po rođenju, ali Olga nije bila svesna da da podatke, pa su ih upisali prema podacima iz matične knjige, gde sam ja i dalje bio naveden kao njen muž – samim tim, i otac dece.
Olgina prijateljica je kroz suze ispričala sve i obećala da će pomoći ako zatreba, a Anastasija je stajala kraj mene i stiskala mi ruku jako, jako…
— Nastja, šta je bilo?
— Kolja, mi ćemo ih uzeti kod sebe, je l’ da?
Videlo se da pokušava da sakrije osmeh i radost.
— Koga? Blizance?
— Da, da, da… Molim te! Možda mi nikad nećemo imati svoje, a ovo su čak dvojica, gotovi…
— Nastja, nisu oni igračke, pa da tako pričaš… Ne znam…
— Kolja, ozbiljna sam! A devojčice će se baš obradovati! Tvoje su im, na kraju, polubraća… Hajde, Kolja…
Uglavnom – nisam odoleo. Uzeli smo blizance, Olgu Pavlovnu smo ispratili kako dolikuje.
Devojčice su vrištale od sreće kad smo im rekli da su dobile braću, i stalno su se čudile kako to da nisu primetile mamin stomak kod Nastje!
