Večernje svetlo nežno je prolazilo kroz til, ostavljajući na podu dnevne sobe neobične uzorke. Rita je stavila dva tanjira sa večerom na sto i automatski pogledala na sat. Bilo je osam uveče. Oleg je obećao da će biti tu u sedam, ali poslednjih meseci njegove reči nisu imale nikakvu vrednost.
Rita je uzela mobilni telefon i pozvala muža, ali poznati glas je javio da je korisnik trenutno nedostupan. Žena je uzdahnula i stavila jedan tanjir u frižider. Ponovo večera sama. Kao i juče. I prekjuče.
Sa strane, njihov brak delovao je savršeno. Više od deset godina zajedno, lepa kuća u predgrađu, stabilni prihodi. Rita je radila u turističkoj agenciji, Oleg je bio menadžer u velikoj kompaniji. Odmor dva puta godišnje, tradicija da subotom idu u bioskop, nedeljni izlasci u park. Prijatelji su ih smatrali idealnim parom. Olga i Maksim su se stalno svađali, Svetlana je živela sa mužem kao sa cimerom, a Nastja nakon raskida više nije verovala u stabilne odnose. Na njihovoj pozadini, brak Rite i Olega izgledao je kao etalon stabilnosti.
Najzanimljivije je bilo to što je i Rita verovala u to. Do nedavno.
Sve je počelo kao sitnica. U februaru Oleg je zaboravio njihovu godišnjicu – prvi put u deset godina. Nisu bili ni cveće, ni pokloni, ni čak poruka. Te večeri Rita ga je direktno pitala.
— Sećaš se koji je danas dan?
— Sreda, — odgovorio je Oleg, ne skrećući pogled sa svog telefona.
— Ne, koji je datum?
— Petnaesti, čini mi se.
Rita tada nije ništa rekla. Samo je otišla do kuhinje i dugo gledala kroz prozor, pokušavajući da smiri čudnu nelagodnost. Možda je stvarno preopterećen na poslu? Deset godina zajedno – više nisu mladenci da bi svaki put slavili.
Zatim je primetila: Oleg je počeo da se zadržava do kasno. Ranije je bio kod kuće u osam, sada najčešće tek u deset. Često – posle ponoći. Na pitanja je odgovarao kratko, skretao pogled.
— Na poslu je gužva, nemam vremena za razgovore.
— Šefovi traže, razumeš.
Rita je želela da razjasni stvari. Gledala je umorno lice muža, obrijano kao da je uprkos toj umornosti, i povukla se. Nije počela da ga ispituje. Odlazila je u svoju sobu, ostavljajući Olega sa uvek prisutnim telefonom u rukama.
Postepeno su večeri u osami postale svakodnevica. Po navici, Rita je pripremala za dvoje, ali sve češće je druga porcija ostajala netaknuta u frižideru. Oleg ili je kasnio, ili je govorio da je jeo na poslu. Njihove zajedničke večere su nestale, kao da su bile deo nekog drugog vremena, kao da su pripadale prošlom životu.
Sredinom marta Rita je primetila promene u izgledu muža. Nova frizura. Košulje nisu bile one koje je ona birala. Skupi. Moderni. I miris – nepoznat parfem koji je potisnuo onaj koji mu je ona poklonila za Novu godinu. Pitala je:
— Odlučio si da menjaš imidž?
— A, ti o tome, — Oleg je kao nevoljno podigao pogled sa ekrana telefona. — Na poslu je nova politika – poslovni stil. Ništa posebno.
Ali u njegovim očima Rita je videla čudno izražavanje. Kao kod dečaka koji je slagao i sam se uplašio vlastite laži.
A onda je došla ona večer koja je definitivno potvrdila ono što je Rita već unutra naslućivala. Telefon muža je pisnuo, primivši poruku. Oleg je bio pod tušem. Rita nije imala nameru da špijunira – samo je prošla pored. Ali ime pošiljaoca kao da je zasvetlelo pred njenim očima.
„V“.
I kratka poruka: „Danas kao obično?“
Rita nije pročitala više. I nije bilo ni potrebno. Ruka je sama vratila telefon na mesto, a srce je počelo da kuca kao da pokušava da probije rebra. Intuicija je nije prevarila. Rita je znala da u ženskim imenima na „V“, Oleg je znao samo Valju – računovotkinju sa posla, koja je imala više od pedeset, i to je nju nikada nije brinulo. Ali ovo nije bila Valja.
Te večeri Rita je pozvala svoju prijateljicu. Svetlana ju je saslušala i, kao uvek, rekla šta misli.
— Rito, samo nemoj sada da ga uhvatiš na delu, praviš scenu ili da mu proveravaš telefon. Prošla sam kroz to, znam. Ili ga pitaj direktno, ili odlučiš šta ćeš da radiš ako te vara.
Rita je dugo razmišljala o rečima svoje prijateljice. Šta da radi? Da oprosti? Da se pravi da se ništa ne dešava? Ili odmah razvod? Proveli su zajedno deset godina – skoro trećinu života. Da, nisu imali decu – oboje su gradili karijeru, čekali su da to dođe kasnije. Ali sve ostalo su imali zajedničko: dom, prijatelje, uspomene.
April je doneo konačnu jasnoću. Rita je već legla da spava sama i budila se sama – Oleg se vraćao posle ponoći i išao na posao pre nje. Kao da je postao podstanar. Tiho, uredno, ljubazno, ali potpuno stran.
Te srede, kada je sve bilo rešeno, Rita je došla kući ranije s posla. Jednostavno je bila umorna, nije imala raspoloženja. Uključila je televizor, ali nije gledala – razmišljala je. Oko sedam je čula poznati zvuk ključa u bravi.
Oleg je ušao, zastao na vratima kad je video Ritu.
— Ti si ranije?
— I ti, — odgovorila je, isključujući televizor.
Nešto u njenom mirnom ponašanju nateralo je Olega da sedne u naspramnu stolicu. Nije izgledao kao da je kriv – više kao neko ko je odlučan. Kao čovek koji je interno spreman na težak razgovor.
— Moramo da pričamo, — rekao je ozbiljno.
Rita je klimnula glavom. Unutra je sve zadrhtalo u čudnom predosećaju.
— Odlazim, — rekao je Oleg direktno, bez pripreme. — Imam drugu ženu. Volim je.
Tako jednostavno. Nema izvinjenja, nema objašnjenja. Sve što se nakupilo tokom nedelja stalo je u tri kratke rečenice. Rita je osetila čudno omamljenje. Bol je postojala, ali se povukla duboko u njenom biću. Na površini – samo hladna jasnoća.
— Njeno ime je Veronika? — pitala je Rita.
Oleg je malo zadrhtao.
— Odakle ti…
— Nije važno, — Rita je slegnula ramenima. — Dugo?
— Otprilike tri meseca, — Oleg je gledao u stranu. — Na početku nisam mislio da je nešto ozbiljno. Ali onda sam shvatio – ovo je stvarno.
Stvarno. A sve što je bilo kod njih – nije bilo stvarno? Deset godina zajedničkog života – iluzija? Rita nije postavljala dodatna pitanja.
— Dobro, — ustala je sa sofe. — Samo znaj – nema povratka. Nikada. Danas ostaješ da prespavaš, a sutra da te ne vidim.
Oleg je delovao kao da se iznenadio njenom reakcijom. Možda je očekivao suze, molbe ili skandal sa razbijanjem posuđa. Ali Rita je samo okrenula leđa i otišla u spavaću sobu. Zatvorila je vrata. Tiho legla na krevet.
Suze su došle kasnije, noću. Bezuslovno, iscrpljujuće. Plakala je ne zato što je Oleg otišao sa drugom ženom, već zato što su poslednji meseci bili laž. Zato što je bila slepa. I zato što je deo nje i dalje voleo tog čoveka, uprkos svemu.
Ujutro, Oleg je spakovao svoje stvari i otišao, ne reče ni reč. Rita je na stolu pronašla njegovu hrpu ključeva. Sve, deset godina života, stalo je u jednu sportsku torbu.
Stan je delovao čudno pust, bez Olega, njegovih razbacanih čarapa, mirisa njegovog parfema i navike da uključi televizor na punu jačinu. Rita je prošla kroz sobe, primetila mesta gde je bilo previše njega – a istovremeno ništa. Majica zaboravljena na naslonu stolice. Stari album sa fotografijama. Četkica za zube u kupatilu.
Čudno, ali Rita je osetila olakšanje. Bolelo je, da. Bilo je prazno – svakako. Ali vazduh je postao čistiji. Kao da je teška oblačnost koja je visila nad njenom glavom poslednjih meseci, konačno eksplodirala u pljusak i nestala.
Pozvala je na posao, uzela slobodan dan. Potom je nazvala prijateljicu.
— Sveta, otišao je.
— Jao, pa šta sad? — ljutila se Svetlana. — Dolazim odmah!
— Ne moraš, — zaustavila je Rita. — U redu sam. Stvarno. Znaš, kao da sam ovo čekala. Bilo bi gore da je ostao i nastavio da laže.
Svetlana je ćutala.
— U šoku si, Rit. To je normalno. Ali biće još boleće.
— Znam. Samo želim da budem sama. Da razmislím.
Majka je zvala uveče – kao da je osetila nešto loše.
— Sve je u redu? — glas Anje Petrovne bio je zabrinut.
— Oleg je otišao, — jednostavno je rekla Rita. — Ima drugu ženu.
Na drugom kraju linije nastao je težak trenutak tišine.
— Sada ću doći.
— Ne treba, mama. Stvarno sam u redu.
Ali Anja Petrovna nije slušala njene prigovore. Posle sat vremena bila je kod svoje ćerke sa paketima hrane i flašom konjaka. Majka nije čitala moralne lekcije ili žalila. Samo je zagrlila Ritu i rekla:
— Pa, neka ide, ako te ne ceni, onda ne zaslužuje tvoje suze.
Te večeri, ležeći u krevetu, Rita je pokušavala da zaspi. Ali san nije dolazio. Misli su ponovo i ponovo odlazile na jedno pitanje: “Zašto je izabrao nju?” Šta je bilo u toj Veroniki što nije bilo u Riti? Mlađa? Lepša? Uspješnija? Ili samo nova? To pitanje ju je grižilo iznutra jače od samog čina izdaje.
Prošle su dve nedelje. Rita se posvetila poslu, vraćala se kući kasno i trudila se da ne razmišlja o mužu. Bivšem mužu – dokumenti za razvod već su čekali svoje mesto u opštinskoj kancelariji. Bez nepotrebnih scena i deljenja imovine – nisu imali zajedničke velike kupovine, stan je pripadao Riti još pre braka.
Niko od njihovih zajedničkih prijatelja nije je osudio. Čak je i majka Olega, Tamara Sergejevna, zvala i dugo se izvinjavala za sina. Kolege su je podržavale, prijatelji su je pozivali na druženja da je odvrate.
Rita se nije interesovala za novosti o Olegu. Ali svet je mali, posebno u njihovom kraju. Neko ga je video sa visokom brinetom u tržnom centru. Drugi su rekli da je Oleg iznajmio stan u novogradnji. Presvukao se u moderne košulje, počeo da nosi naočare sa tankim okvirima. Kao da je sa novom ženom obnovio i sebe.
Rita se trudila da to ne uzima za ozbiljno. Život ide dalje, čak i kada se čini da je svet pao.
Sve se promenilo onog dana kada je Rita srela Denisa, Olegovog kolegu, u tržnom centru. Denis je dugo pravio kao da ne primjećuje bivšu ženu svog šefa, ali Rita je prišla.
— Zdravo, Denis, — rekla je Rita mirno. — Kako ide na poslu? Oleg, kako? Ne srećeš ga?
Denis je ispravio usne u napet osmeh.
— Zar ti ne znaš? Olega su otpustili pre tri nedelje.
Rita je iznenađeno podigla obrve.
— Zbog čega?
— Zbog promašenog projekta, — Denis je gledao u stranu. — Eto, tako se desilo.
— Čudno, Oleg je uvek bio pažljiv u svom poslu, — primetila je Rita.
— Ko zna, — Denis je slegnuo ramenima. — Možda mu je ljubav zasenila oči. Veronika zna kako da odvrati pažnju.
U Denisovim očima se pojavilo nešto što je nateralo Ritu da postane oprezna.
— Vi ste se dugo znali sa Veronikom? — pitala je Rita.
— Sa fakulteta, — odgovorio je Denis, a zatim se zadrhtao, shvativši da je rekao previše.
Rita je zastala. Veronika je radila u njihovoj firmi tek šest meseci. Oleg joj sigurno nije pričao o fakultetskim godinama. Znači, Denis i Veronika se znaju dugo?
— A Oleg zna da ste ti i Veronika stari prijatelji? — Rita se iznenadila sopstvenom direktnošću.
Denis je promenio izraz lica.
— Ma, pusti to, Rit. Ja nemam nikakve veze s tim. Desilo se, jednostavno.
— Šta se desilo?
— Pa, ona je… obratila se njemu, — Denis je postao nervozan. — Slušaj, moram da idem. Bilo je drago da se sretnemo.
Denis se okrenuo i otišao, ali njegove poslednje reči zapalile su u Riti sumnju. Obratiti se? Šta to znači?
Odgovor je došao dva dana kasnije, kada je Rita srela Nelu, knjigovodju iz Olegove firme. Nela je zabrinuto priznala:
— Bio je to spletka, Rit. Svi su znali, ali su ćutali. Denis je već dugo želeo Olegovo mesto. Veronika je njegova stara devojka. Oleg nije znao. Ona ga je namerno zavela da bi skrenula pažnju, a onda je prebacila važne dokumente konkurenciji. Projekt je propao, Oleg je bio postavljen kao krivac. Izvini, nisam ranije rekla, mislila sam da ste još uvek zajedno i da znaš.
Rita je slušala, ne prekidajući je. Mozaik se polako sklapao. Kako je Veronika “slučajno” došla na korporativ, kako je brzo postala zainteresovana za Olega, kako ga je ciljano obasipala pažnjom.
— Ko sada ima Denisov položaj? — pitala je Rita.
— Šef odeljenja, — odgovori Nela. — Na Olegovom mestu.
Te iste noći zvono na vratima stana Riti je zvonilo. Na pragu je stajao Oleg – bled, iscrpljen, u staroj jakni.
— Zdravo, — rekao je Oleg tiho. — Izvini što kasnim.
Rita je ćutke ustala, pustila bivšeg muža unutra. Oleg je ušao i stao u sredinu dnevne sobe, kao da nije znao šta da radi sa rukama.
— Mogu da prespavam? Samo, danas… nemam gde.
Rita je klimnula glavom.
— Sofa je slobodna.
Ujutro je Rita videla Olega kako spava na sofi. Požvakana košulja, dvodnevna brada, tamni krugovi pod očima. Nema ni traga od njegove ranije sigurnosti.
— Veronika me ostavila, — rekao je Oleg, kad se probudio i video Ritu. — Čim su me izbacili s posla. Stan sam platio za mesec unapred, ali nemam više novca. Juče sam morao da se iselim.
Rita je stavila šoljicu kafe pred njega.
— Veronika i Denis. Oni se znaju dugo, zar ne?
Oči Olega su postale bezživne.
— Znaš.
— Slučajno sam saznala.
Oleg je spustio glavu.
— Postavili su me. Veronika i Denis su delovali zajedno. Denis je želeo moju poziciju, a Veronika… izgleda, samo pomogla. Za novac ili nešto drugo. Kasnije sam sve shvatio, kad su me izbacili sa sramotom.
Rita je ćutala. Nije ga prekidala, nije postavljala pitanja.
— Ne opravdavam se, — nastavio je Oleg. — Sam sam kriv. Deset godina sam bio sa tobom, a ponašao se kao dečak na lepu ambalažu. Sve sam uništio.
Rita je samo slegla ramenima.
— Možeš ostati. Na sofi. Ali nemoj da misliš da sam zaboravila ili oprostila.
Oleg je klimnuo glavom, prihvatajući uslove.
I tako je krenulo. Oleg je živeo u dnev
