Seoske žene su se smejale Katerini. Njen muž je otišao u grad sa malom ćerkom, a ona je ostala da živi u kući kod svekrve. Druga žena na njenom mestu bi pljunula na zlu staricu i vratila se kući. Imala je svoj dom, iako je bio mali, ali Katja je odlučila da nastavi da se bori, radeći na njivi, brinući o stoci i održavajući domaćinstvo dok je živela sa strankinjom.
Na sva pitanja suseda: „Zašto ti treba ta Katjka, teret?“ mlada žena je sa osmehom odgovarala: „Žao mi je nje. Sin je otišao u grad sa ljubavnicom, ćerka već tri godine ne pokazuje nos, kako će Valentina Semjonovna da se snađe sama?“ Susedke su samo klimale ramenima i vrtile prstima oko ušiju. O Valentini su kružile loše glasine po selu. Ljudi su je smatrali vešticom, ali kad god im je zatrebala pomoć, trčali su kod „strašne veštice“ po lekovite biljke, a ne kod feldšera.
Katja je odavno navikla na oštre poglede svekrve, njene vike i večito nezadovoljstvo. Ksenija, ćerka Valentina sina i Katje, obožavala je svoju baku. Provela bi sate lutajući po šumi sa njom i uživala u prebiranju biljaka. Baka nikada nije vičila na Kseniju, samo je jednom pokarala kada je devojčica ušla na omiljeno starično stolicu.
Baka je imala jednu neobičnost – nije dozvoljavala nikome da sedi na njenoj izlizanoj stolici, ni da joj se približi. Samo je Valentina Semjonovna imala pravo da sedi na svom istrošenom „tronu“ i briše sa njega prašinu.
Jeseni je starica obolela. Otišla je u šumu po specijalne gljive, pokisla, pa je tri dana bolovala sa visokom temperaturom i više nije ustala. Lokalni feldšer je pregledao bolesnicu i samo tužno odmahnuo glavom, odgovarajući na Katjino nemi pitanje.
Za ženu su počeli zaista crni dani. Pored kućnih poslova, odlazaka na poštu i brige o stoci, sada je imala i obaveze oko bolesne starice. A njeno ponašanje je postalo još gori. Baka je postala kapriciozna i izmučivala Katju svojim prigovorima i uvredama.
Bivši muž Katje je došao da poseti majku jednom tokom zime, dao Kseniji skupu lutku i ponovo otišao u grad sa novom ženom.
Kada je sneg otopio, Valentini Semjonovni je otkazao govor. Mogla je samo da mrmlja. Ali Katja je već razumela po njenom mrmljanju šta joj treba. Bebe su šaptale: „Zemlja ne prima vešticu!“
Jednom prilikom su je žene u selu okružile ispred prodavnice:
– Katjka! Trebamo skinuti krov. Inače, veštica neće umreti!
– Šta vi pričate! Kakva je to Valentina Semjonovna veštica? Ona je travarka. Kako se to naučno zove? A – homeopat!
– Tačno ti kažemo! Skinite krov!
– Pa radite šta hoćete! Samo me ostavite na miru! – umorno je otresla iscrpljena žena.
Sledećeg jutra, trojica lokalnih muškaraca su počela sa radom. Veštim rukama su skinuli škrilu, otkrili gredice i do večeri je krov iznad kreveta starice bio oštećen.
Kada je izašla mesec, Katja je čula iz sobe svekrve ili jecaj ili stenjanje. Požurila je ka bolesnoj. Valentina je zgrabila nevestu za ruku i drugom rukom uporno pokazivala na staru stolicu. „Verovatno želi da je posadim na stolicu“, pomislila je Katja. Ali tada je mesečina obasjala krevet, lice starice je iskrivila strašna grimas i ona je umrla.
Sin i ćerka Valentine su stigli iz grada istog dana. Nisu toliko tugovali za majkom, koliko su diskutovali kako će podeliti kuću i imanje.
– Šta ti ovde čekaš? – povikala je na Katju njena šogorica, – izlazi!
– Ali Ksenija je takođe naslednica, – tiho je odgovorila žena.
– Još nije poznato od koga si je rodila! Spakujte stvari i idite!
Katji nije preostalo ništa drugo nego da se preseli sa Ksenijom u svoj stari dom. Tada je prvi put dala oduška suzama. Nije joj bilo žao zle svekrve, već sebe i ćerke. Mislila je da će baka nešto ostaviti unuci. Preseliće se u grad. Ksenija će postati doktor. Nažalost, izgleda da će i ona ostati da živi u selu, među nepismenim ženama i pijančevim muškarcima.
Na sahranu i pomen, Katja nije otišla. Čekala je da svi odu sa groblja, položila skroman buket na svežu grobnicu i vratila se kući.
Zatim Katja nikako nije mogla da shvati: da li joj se stvarno ukazala svekrva ili je to samo bio san na granici sna i jave.
Čim je sunce zašlo, cela kuća je bila u tami. U vratima je videla Valentinu. Ali ne iscrpljenu bolešću, već sasvim zdravu. Duh je pomerio ruku, pozivajući Katerinu da ga prati, i ona je poslušno krenula za svekrvom. Ta ju je dovela do prozora spavaće sobe i pokazala na staru stolicu. Žena nije ništa shvatila i okrenula se da pita svekrvu šta želi, ali duha već nije bilo.
Ujutro je Katja ustala sa potpunim osećajem da se sve što se dogodilo nije desilo u snu. Ali u mistiku nije verovala, pa je odlučila da je sve to posledica umora i nervnog stresa.
Drugu noć se san ponovio. Duh je ponovo uporno zvao Katju da ga prati i ponovo pokazao na staru stolicu. Tokom dana padala je kiša, a na putu do kuće svekrve, Katja je kročila u blato, ali nije pridavala tome značaj. Ponovo bi sve to pripisala noćnoj mori, da ujutro nije užasnuto otkrila da su joj noge do članka bile prekrivene blatom.
Odlučila je da proveri šta rade deca Valentine Semjonovne. Bivši muž Katje je baš te dane nosio staru, neupotrebljivu meblaturu i posuđe sa dvorišta, koje je, prema njegovom mišljenju, bilo samo za smeće.
Treće noći, svekrva je ponovo došla Kati. Ovaj put je duh odveo ženu do hrpe starog otpada. Duh Valentine ponovo je pokazao na staru stolicu i naredio: „Uzmi!“
Žena je bila spremna da učini bilo šta, samo da je pokojna svekrva konačno ostavi na miru. Od ranog jutra, požurila je kod zologe.
– Vika, mogu li da uzmem staru stolicu? Kseniji će biti podsećanje na baku.
– Šta ti treba ta krama? Uzmi je! Vaska ionako planira da spali tu hrpu.
Katja je bila srećna, otrčala je kući po kolica, nabacila stolicu na njih i odvezla je do svog doma. Delovalo joj je kao da prevozi betonsku ploču, a ne drvenu stolicu. Znojeći se i psujući u duši svekrvu, koja je čak i posle smrti nije ostavljala na miru, Katja je jedva dovukla stolicu do kuće i unela je u sobu.
Naravno, u maloj sobici, dodatni nameštaj je veoma smetao. Ali Ksenija je jako volela da sedi „na bakinim mestima“ sa knjigom ili igračkom.
Vreme je prolazilo, bivši muž Katje i sestra su prodali kuću i više se nisu pojavljivali u selu. Katji i njenoj ćerki nisu dali ni novčić, ali je žena bila srećna što više nije morala da se bori sa dnevnim poslovima. Kao da je skinula ogroman teret sa svojih ramena. A to što je kuća mala i stara, nije je smetalo, barem je imala krov nad glavom. I Ksenija je dobro učila. Odrastaće, upisaće fakultet, a možda i ostati u gradu. Život se popravljao.
Jednog dana, devojčica, igrajući se, s punom brzinom skočila je na stolicu. Stara meblatura nije izdržala. Noga je popustila, a sedište je skliznulo prema dole. Da se ne povredi, devojčica je pokušala da skoči na pod i zakačila je kopču na obući o presvlaku. Iz otvora su na pod s velikim bukom ispale zlatne kovanice i nakit. Na buku je u sobu dotrčala Katja.
Majka i ćerka su sa iznenađenjem gledale u bogatstvo koje je svetlucalo na podu. Tek tada je Katja shvatila zašto joj je duh tako uporno pokazivao na stolicu. Pošto nije uspela da zahvali nevesti dok je bila živa, svekrva je nakon smrti uspela da prenese svoje najvrednije bogatstvo onima koje je zaista volela.
Katjina želja se ostvarila. Sada je mogla da se preseli u grad i upiše ćerku u dobru školu.
Za dve godine, malo ko bi prepoznao u elegantnoj, simpatičnoj vlasnici vlastite pekare, onu izmorenu ženu iz sela, Katju.
A bivši muž i sestra nikada nisu shvatili šta su izgubili, i radovali su se što su tako vešto prevarili „budalu“ – Katju.
