Da nisam imala brige, otišla bih u Italiju da radim. Sada sam u situaciji iz koje ne znam kako da izađem. Ceo život sam provela u Ukrajini. Imala sam divnu porodicu – voljenog muža, prelepu ćerku i posao koji sam volela. Sve se promenilo kada mi je muž preminuo. Tada je počeo jedan mračan period u mom životu.
Dobila sam otkaz i dane sam provodila zatvorena u kući, uronjena u svoje misli i suze. Tako je prošla cela godina. Ćerka mi je saopštila da se udaje i da će se preseliti u Odesu. To je bilo daleko od našeg doma u Rivneu, a ja sam ostala sama.
Kada je otišla posle venčanja, nisam mnogo razmišljala pre nego što sam prihvatila ponudu mog prijatelja da idem da radim u Italiju. Nije me bilo strah posla, znala sam engleski na dobrom nivou. Prijatelj mi je pomogao da dobijem posao kod jedne imućne porodice kojoj je trebala negovateljica za muškarca po imenu Martin.
Imao je 55 godina – nije bio star, ali je bio povređen u nesreći i bilo mu je potrebna rehabilitacija. Brzo smo se razumeli. Ja imam 45 godina, skoro smo istih godina. Martin se pokazao kao zanimljiv sagovornik, s njim je bilo lako provoditi vreme. Nisam ni primetila koliko smo se zbližili.
Godinu dana kasnije, saznala sam da sam trudna. Otac deteta je bio Martin. To nije bilo u mojim planovima i bila sam šokirana. Prekasno je da rađam sa 46 godina, a kako će tu vest primiti moja odrasla ćerka, koja i sama čeka dete? Kako je moguće da za samo godinu dana postanem i majka i baka? Sve mi je izgledalo kao noćna mora. Kada je Martin saznao da sam trudna, bio je presrećan.
On već ima odraslu decu – sina i ćerku – i unuke. Njegova žena je umrla pre pet godina, a ova vest mu je donela ogromnu radost. Ponudio mi je brak i predložio da zajedno odgajamo naše dete.
Ali kada je rekao svojoj deci za moju trudnoću, reagovali su veoma negativno. Optužili su me:
– Namerno si zatrudnela da bi uzela deo nasledstva!
– Misliš da ćeš dobiti tatin novac?
– Nisi smela da završiš u krevetu s drugim muškarcem! Zato si i došla ovde?
Bilo mi je strašno teško da čujem sve to.
Martin nikada nije uskraćivao ništa svojoj deci – svi imaju stanove i automobile koje im je on poklonio. Nikada im nisam učinila ništa nažao, ali sada je naš odnos nepovratno narušen. Sada ne znam šta da radim. Ne želim da ostanem da živim u Italiji, a odnos sa Martinovom decom je uništen. Biće mi jako teško da sama odgajam dete u mojim godinama u Ukrajini. Osećam se izgubljeno i suočena sam sa teškim izborom.
Šta biste vi uradili na mom mestu?
