Mikola nije mogao da pronađe svoje mesto. Već mesec dana, njegova žena Ana se potpuno promenila. Umesto da priprema doručak za njega i njihovog sina, sada trči maraton. Umesto da se vrati kući sa posla i pripremi večeru, ona ide u pozorišta, bioskope i na izložbe. Počela je da nosi kratke haljine.
Sa dubokim dekolteom. A juče, Mikola nije mogao da se uzdrži i ušao je u njenu torbu. Potražio je u njoj. I tamo je bila jedna iskrena, više nego iskrena, pisma. “Anyuta, draga, nedostaješ mi toliko! Ne mogu da nađem reči da izrazim koliko želim da te vidim. Svuda gde pogledam, vidim tvoje oči, tvoj osmeh…”
Sudeći po tome što je papir bio pocepani, pismo je bilo staro, što je značilo da su imali vezu već neko vreme. Ceo dan je razmišljao kako da započne razgovor. “Anya, znam sve!” rekao je svojoj ženi kada se vratila kući. “Šta to?” “O tvojoj vezi sa drugim muškarcem!” “Koji ‘drugi’?” nasmešila se njegova žena.
“Onaj koji ti je napisao pismo!” “Nedostajao si mi celog vremena… Sa rumom!” Anya je smeštala u srećni smeh. Mikola nije mogao da razjasni situaciju. Kada se smirila, Anya je rekla: “Znači, pretraživao si moju torbu?” “Da!” “I pročitao si pismo koje je bilo namenjeno meni?”
“Da!” “I ne sećate se da ste vi napisali pismo?” “Da, šta? Misliš da ne prepoznam svoj rukopis? – Tvoja ruka je tada bila povređena. Pisao si levom rukom.” – Mikola se sećao i povrede na ruci, i pisma. – “Ali zašto ga nosiš sa sobom?” – Na savet psihologa. – “Psihologa?” – Koljenca, umorna sam. Sve što radim je da brinem o tebi i našem sinu. Ne želim da uništim brak, pa sam otišla kod psihologa.
On mi je savetovao da ti čitam pisma u posebno teškim trenucima… Ujutro, Anya se probudila uz mirise ukusne hrane. Njihov sin je kuvao u kuhinji. Bile su cveće u vazi. – Mama, čaj ili kafa? – Kafa. Gde je tvoj otac? – Tu sam. Tu sam. Novo pismo koje će zameniti staro. Pročitaćeš ga kasnije. Šta ste planirali za večeras? Idemo zajedno u pozorište?
