Dijana je oduvek bila uznemirena zbog prosjaka na ulicama. Nije mogla da razume zašto ne rade, kako ne bi morali da prose. I danas je imala loš dan. Zakasnila je za autobus, zatim za posao, a šef ju je ispravio. A ti prosjaci su uvek tu, na njenim nogama, i traže novac. Otišla je kući i odlučila da se odmori.
Pustila je svoj omiljeni film, uzela malo slatkiša i sela da gleda televizor. Odjednom je osetila prisustvo nekog. Podigavši pogled, jasno je videla svog preminulog dedu. Nije mogla da veruje svojim očima, jer je preminuo pre tri godine.
Bila je prisutna na njegovoj sahrani i u tajnosti mu stavila u ruku list iz herbarijuma. Jako je voleo herbarijume, a njen deda je uvek uzimao po jedan list iz svakog.
Dijana je počela da plače. To je značilo da je njen deda bio ljut na nju kada je došao da je poseti. „Unuko, nisam te tako odgajio. Ne bi trebalo da sudiš ljude, možda imaju težak život. Svako ima svoje razloge“, rekao je deda i nestao. Dijana je videla list herbarijuma pored sebe i odjednom se probudila. Mislila je da sanja, ali iznenada je videla ovaj list pored sebe.
Shvatila je da je njen deda stvarno došao da je poseti i da je imao razlog za to. Nije mu se svidela njen stav prema prosjacima i došao je da je upozori zbog toga. Nakon tog incidenta, Dijana je promenila svoj odnos prema tim ljudima. Počela je da ih tretira normalno i čak da im pomaže.
Više ih nije gledala s gađenjem i shvatila je da su to obični ljudi čija sudbina nije bila baš najbolja. Davala im je nekoliko dinara, a oni su joj zahvaljivali i poželeli sreću. To ju je učinilo mirnijom i toplijom. Mesec dana kasnije, njen deda je ponovo došao kod nje i uzeo taj letak. To je značilo da joj je oprostio i da je vidi kao pristojnu osobu, onako kako ju je on odgajao.
