Moj muž i ja smo odlučili da damo našoj deci stan kao poklon za svadbeni poklon, kako bi mogli odmah da se usele i žive u miru, bez zaduženja od tih ludaka. Želeli smo da žive dostojanstvenim životom, bez ikakvih ograničenja. Moja ćerka je u braku već pet godina. Imaju već dvoje dece – dve divne devojčice, prave kopije svoje majke.
Sada je sve na ramenima mog zeta, jer je moja ćerka još uvek na porodiljskom odmoru, iako je veoma željna da se vrati na posao. I pored toga što zet ima prilično dobar prihod, par živi veoma skromno. Imaju star automobil koji se stalno mora popravljati, siromašnu odeću kupljenu na sniženju, i da ne pričamo o putovanjima…
Nisu čak imali ni medeni mesec. Ćerka je stalno u potrazi za sniženjima i promocijama, čak i za hranu, da bi uštedela koju kintu. I sve to zbog glupih principa njenog muža. Muž moje ćerke ne želi da prihvati da je ovo njihov stan, jer je još uvek registrovan na naše ime.
Oni čak ne rade nikakve popravke. Žive u praznim zidovima, bez ikakvih pogodnosti ili udobnosti. Vidiš, ovo nije njegova imovina i sada štedi za svoju. Ali koliko dugo možeš štedeti na taj način? Ćerka i moji unuci su uskraćeni za sve radosti – ne idu u kafiće, nemaju normalne igračke, nikada nisu bili na moru.
Kako možete ograničiti porodicu na ovakav način? Na kraju krajeva, zaslužuju najbolje. Moj muž i ja smo ceo život radili danima u nizu da ona ne bi imala nikakvih potreba. Čak je ni moja ćerka ne razume.
Ne vidi li da ovo nije život o kojem je sanjala kada se udavala? Moj muž i ja više ne znamo šta da radimo. Čak ni prenosa stana na njihovo ime neće rešiti problem, jer moj zet veruje da će, u svakom slučaju, ostati bez svog stana. Ne znam zašto još razmišlja o razvodu. Ali ako sve nastavi ovim tempom, njihova porodica najverovatnije neće preživeti!
