„Moj muž ima sestru. Ona je pet godina mlađa od svog brata. Udala se pre dve godine i rodila dečaka. Mi još nemamo decu. Njen muž dobro zarađuje, ali su uvek imali problema sa novcem.
Moja šura je stalno tražila novac od nas. Moj muž je često odbijao. Moj muž joj je davao novac, ali ona nikada nije naučila da živi u skladu sa svojim mogućnostima. Živeli su u svom stanu uz pomoć roditelja sa obe strane. Uvek je želela nešto novo: novi telefon, novu haljinu ili novu jaknu, pametan sat. Trudili smo se da ne komuniciramo s njom.
Nedavno su stvari počele da nestaju iz našeg stana. Počela sam da ostajem bez svoje kozmetike vrlo brzo, a neke stvari nisam mogla da pronađem uopšte. Moji parfemi i kreme su jednostavno nestali iz kuće, nove čarape, nova donja rublja jednostavno su propala kroz zemlju.
Na početku sam mislila da sam postala zaboravna i da ne znam gde sam stavila stvari. Ponovo sam kupila, ali su nestale nove stvari. Onda mi je nestao i moj zlatni prsten. Moj muž je počeo da viče na mene da nisam u svom pravom umu, da dovodim svoje prijateljice kući, pa mi kradu stvari.
Počela sam da sumnjam da moj muž dovodi drugu ženu u našu kuću, da ima ljubavnicu. Naš sused nam je savetovao da instaliramo video kameru u stanu. Moj muž je poslušao savet. Bilo sam šokirana kada sam videla šta se dešava u našem stanu dok nismo bili tu. Nisam očekivala ovakvo nešto.
Moja šura je ta koja je dolazila kod nas dok smo bili odsutni. Preturala je po mojoj kozmetičkoj torbi, tražila nešto u ormaru, uvalila nos svuda, a onda uzela nekoliko stvari i napustila stan. Moj muž je ozbiljno porazgovarao sa njom i zabranio joj da više dolazi kod nas. Promenili smo bravu, ali smo ostavili kameru: ispostavilo se da je to bila vrlo korisna stvar.“
