„Udala sam se za muškarca kojeg nisam volela i još uvek ga ne volim. Imam dvoje dece. Moj muž je dobar, voli me, ali ja ne osećam ni ljubav ni strast prema njemu. Kada sam bila mlađa, iskreno sam volela jednog muškarca. Bila sam u poslednjoj godini fakulteta. Trebalo je da se venčamo, ali jednog dana je nestao, nije odgovarao na pozive, a njegovi prijatelji nisu znali gde je.
Nestao je kao stena. Nakon njegovog nestanka, dugo se nisam oporavila. Provela sam nekoliko nedelja u bolnici. S vremenom, naučila sam da živim sa ovom boli. Jednog dana, prijatelj je došao u posetu mom ocu sa svojim sinom. Upoznala sam ga i počeli smo da se viđamo. Šest meseci kasnije, venčali smo se.
Godinu dana kasnije, rodilo se naše prvo dete. Deca su već odrasla, a moj muž je postao direktor jedne organizacije. Ali nisam zaboravila svoju ljubav, sve ove godine sam ga tražila, ali ga nikada nisam srela. Verovala sam da nije više živ. Pre šest meseci, moj otac je umro. Počela sam da je često posećujem na mamu.
Nisam želela da je ostavim samu. Posle smrti mog oca, mama se preselila u daču. Zovem je svaki dan i često je posećujem. Pre nedelju dana, kada sam je posetila, pitala me: „Ćerko, da li si srećna sa svojim mužem, da li ga voliš?“ Nikada mi nije postavljala takva pitanja.
Mama je znala da ne volim svog muža, da je naš brak bio samo „porodična i ekonomska unija“. Moj otac je naš brak nazivao tako. Kao rezultat toga, mama mi je rekla da je moj otac platio mom prijatelju da me ostavi na miru. Nisam mogla da verujem svojim ušima: prodao se. Njegova ljubav prema novcu bila je jača od njegove ljubavi prema meni.
Ovim ljudima se kaže „prodati“! Posle ovih reči, mama je izvadila kovertu iz džepa i dala mi je: „Draga moja ćerko. Kada budeš pročitala ovo pismo, ja više neću biti živa. Pre mnogo godina sam te povredila. Oprosti mi ako možeš. Nisam imala izbora. Ljubim te i grlim. Zapamti, uvek sam te volela više nego što život znači.“ Nisam mogla da verujem šta se dešava.“
