„Udata sam za svog muža već dve godine. Posle venčanja, odlučili smo da počnemo da putujemo zajedno, da obilazimo interesantne zemlje i da vidimo mnogo neobičnih stvari. Iznajmili smo stan i krenuli na put. Nakon nekoliko meseci putovanja, vratili smo se kući i započeli porodični život.
Nije bilo dosadno, samo je postalo mirnije. Još uvek smo išli negde u blizini – vikendom. Razmišljala sam da sam neverovatno srećna što imam muža, imamo istu viziju života, sviđa nam se iste stvari. Predivno je naći osobu koja je duhovno bliska. Jedna stvar me smetala. Kada sam pominjala temu mog stana i interneta, moj muž je počeo da se šali i menja temu.
Počela sam da upućujem više aluzija, a to je počelo da ga nervira, postao je ljut. Onda sam ga direktno pitala: – „A šta ako budemo imali dete? Da li ćemo živeti u iznajmljenom stanu do kraja života?“ – „Kada budemo imali dete, onda ćemo razmisliti šta da radimo.“ – „Ne, ne mogu da imam dete bez vazdušnog jastuka.“
-
„Da, imaš jedan! Šta želiš da kažeš? Sakrio si mi činjenicu da imamo stan?“ – „Naravno da imamo, teoretski. Tvoja mama ima trosoban stan i živi sama. Neka tvoja svekrva proda stan, može da kupi sebi neki, a mi ćemo kupiti bilo koji stan za ostatak novca.“
„Dobro si razmislio, ali nisi uzeo u obzir ni jedan detalj. Šta te tera da misliš da ću se složiti sa ovom idejom, a kamoli da će mama da pristane da proda svoj stan? Poludeo si: kako te nije sramota, to je stan moje mame i ona ga neće prodati! – Kako se usuđuješ da insistiraš?“
Imala sam najbolje mišljenje o tebi, a ti si odlučio da živiš na gotovo. Nakon ovog razgovora, ozbiljno sam se zapitala da li sam izabrala pravog čoveka… Kako nisam primetila da je moj muž egoista i da nije spreman za porodicu i dete? Šta da radim sada? Možda mogu da ga ubedim da uzme hipotekarni kredit i da ga nateram da shvati da njegova ponuda nije muški postupak?“
