„Kada su unuci mog muža Andrija bili smešteni u sirotište, on je insistirao da ih uzmemo sa nama. Bojala sam se da postanem usvojiteljka za dvoje dece sa samo 27 godina, ali znala sam da je u pravu.
Postalo je jasno da nije bilo drugih rođaka koji su želeli da ih prime i da ih neće biti, pa nije imalo smisla odlagati problem.
Bilo je veoma teško na početku. Deca su se plašila nas, ali smo pokušali da im pomognemo da se prilagode novim uslovima. Brinula sam se o dečacima jer je moj muž morao da radi dodatno zbog povećanih troškova porodice. Vozila sam ih u školu i pripremala za njihove studije.
Naš odnos se poboljšao kada su shvatili da ih nikome nećemo dati. Zajedno smo rešavali sve probleme koji su nam se našli na putu.
Kada su dečaci ušli u šesti razred, njihova baba je došla da ih poseti. Predložila je da uzmem jednog od njih i pošaljem ga u vojnu školu, što mi se činilo neprihvatljivo. Ubrzo smo saznali da sam trudna, što nas je jako obradovalo. Moja baba nam je poslala pismo u kojem nam nudi svoj stan jer se naša porodica brzo širila.
Preselili smo se u prostran stan sa tri sobe odmah nakon što je moja ćerka rođena! A braća je obožavaju. Uprkos teškoćama, iznenađena sam koliko ljubavi imam za decu koja nisu moja. Sada se pitam kako sam živela bez dece.”
