Moj sin i snaja žive sa mnom u mom trosobnom stanu.
Ali dali su mi najmanju sobu, koja čak ni ne prima sunčevu svetlost svaki dan. Ostale dve sobe su zauzete od strane moje žene i unuka. Naravno, osećam se nelagodno, ali moja porodica se pretvara da to ne primećuje.
Nedavno sam dobio ponudu da se preselim u jednosoban stan. Naime, prijatelj mog sina je otišao u inostranstvo, a njegov stan je prazan. Ali taj stan je na periferiji, dok moj trosobni stan je u centru.
Zašto bih se preselio? Zato što je moj muž odavno preminuo, stan pripada meni, mom sinu i mojoj ćerki u jednakim delovima. Međutim, moja ćerka se davno udala i živi u drugom gradu. Moj sin već dugo štedi novac da kupi svoj stan.
Ali jednog dana moja ćerka je imala finansijskih problema i odlučila je da se odrekne svog dela. Tako je moj sin potrošio sve svoje ušteđevine da bi kupio njen deo. Ali postoji još jedan problem koji me brine.
Svaki dan, moja snaja se sve više ponaša kao šef. Ona se oseća kao prava gazda i sada mi govori šta da radim kod kuće. Potpuno sam izgubila nadu da će se ikada preseliti.
Preostala mi je samo jedna opcija: da budem stisnuta u malu sobu do kraja svog života. Moj sin mi ponovo nudi da se preselim u stan njegovog prijatelja. Ali šta ću tamo, na periferiji? Gde nikoga ne poznajem! Da ceo dan sedim na klupi? Jako mi je žao što sam odrasla decu koja su tako nesrećna.
