Nedavno je brat mog muža odlučio da nas poseti. Došao je nenajavljeno. Braća se nisu videla gotovo deset godina. Moj muž je bio veoma srećan, odmah je otišao u kupovinu i doneo vino sa dache. Brat je stigao sa malom torbom. Dao mi je paket sa poklonima. Počeo je da mi priča o sebi i svom poslu.
Ljubazno sam se nasmešila. Pogledala sam u torbu i ostala bez reči zbog onoga što sam videla. Bio je to pulover staromodan iz sovjetskog vremena i čokolada kojoj je istekao rok. Odjednom me je pitao: “Pa, domaćice, kako nameravaš da počastiš svog gosta?” Večera je bila spremna. Postavila sam sto.
Jeo je sa velikim apetitom; imala sam utisak da nije jeo ništa već celu nedelju. Gledala sam ga sa iznenađenjem. Tinkture su mu se smanjivale tako brzo, da je morao da otvara frižider opet i opet.
Pogledao me je sa krivicom u očima. Počeo je da me iritira. Odjednom je pogledao svog brata i rekao da nije imao nameru da ide, da je odlučio da ostane nekoliko dana. Ta sat vremena mi je delovao kao večnost. Moj muž je bio šokiran, bilo mu je jasno, zamišljao je da će svog brata videti na drugi način. Govorio je bez prestanka, bez pauza – o nekim poslovima, o automobilima, o globalnom zagrevanju itd.
Odjednom me je pitao šta želi da jede za doručak i ručak. Spremila sam mu krevet u njegovoj sobi i legla i ja, ali nisam mogla da zaspim: razmišljala sam o našem čudnom gostu. Bila sam odlučna da razgovaram sa mužem. Ujutro sam postavila uslov: ili će njegov brat napustiti našu kuću, ili ćemo ga poslati kod njegove majke.
Posvađali smo se. Rekao je da to nije u redu: njegov brat je došao da ga poseti, nisu se videli toliko godina. Spakovala sam stvari i otišla kod majke. Dva dana kasnije, muž je došao da me povede i izvinio se. Ispostavilo se da je njegov ljubazni brat doneo neke strance kod nas kad je moj muž bio na poslu. Kada se vratio, izbacio je svog brata i njegove prijatelje. Sada moj muž više ne želi da komunicira sa njim, a ni ja ne želim da komuniciram s njim.
