Kada sam se udala za svog muža, on nije imao nekretnine. Ali to nije bio problem, jer sam od svoje bake dobila stan blizu glavnog grada i živeli smo tamo. Oboje smo uvek radili i izdržavali porodice, ali kada sam ostala trudna, ostala sam kod kuće jer se nisam osećala dobro.
Kada sam dala otkaz, bilo mi je čak i neprijatno pred mužem, jer on radi od jutra do kasno uveče, izdržava nas, a ja samo sedim kod kuće. Ali nije bilo baš lako sve to da radim sa svojim zdravljem.
Čak i nakon što smo dobili našu ćerku, bila sam odgovorna za sve kućne poslove, čišćenje, kuvanje, ali uvek sam uspevala da sve obavim na vreme, tako da je mužu sve bilo po volji. Nakon nekog vremena, primetila sam nezahvalno ponašanje od strane mog muža, govoreći da ništa ne radim, dok on ceo dan radi.
Tada su počeli naši finansijski problemi. Svaki put, ovi razgovori su me previše pritisli, pa sam odlučila da i ja krenem da radim bar pola radnog vremena, kako bi moja ćerka mogla da ide u vrtić i ne bude ostavljena sama. Kako se ispostavilo, našla sam dobro plaćen posao koji je pokrio sve naše finansijske probleme.
Zatim sam počela da dolazim kući kasnije od svog muža. Ali moj muž je čekao da stignem i kuvao za njega, iako sam bila veoma umorna. Tražio je moju platu i govorio da sam ja jedina koja brine o domaćinstvu. Ali, zapravo, mogao je da skuva nešto za sebe nakon posla, umesto da sedi i čeka da se vratim umorna i da mu kuvam.
Ali nije kuvao, jer je smatrao da su to sve ženski poslovi koje muž ne bi trebalo da radi. Tako da, nakon poslednje svađe, poslala sam ga nazad kod njegove majke, da shvati da neću tolerisati takav stav. Moja svekrva me zove i moli da ga primim nazad, ali ja ni ne razmišljam o pomirenju dok on ne shvati, ne izvine se i ne promeni svoje ponašanje.
