Serhij je bio razveden i živeo je sam. Išao je na posao svaki dan, vraćao se kući uveče, jeo večeru, gledao televizor i išao na spavanje. I tako svaki dan. Preko puta njegovog stana živela je žena srednjih godina, po imenu Ljuda. I ona je bila razvedena, ali je imala sedmogodišnjeg sina.
Poslednjih dana, Serhij je počeo da primećuje da Ljuda previše često dolazi kod njega. Bilo da je trebalo da zameni sijalicu, bilo da televizor nije radio kako treba, bilo da su bili problemi sa internetom, ili ga je jednostavno pozivala na čaj i kolače. A komšije su već bile uzrujane. “Oženi je i gotovo.”
Zašto bi to uradio, pomislio je Serhij. Prvo, Ljuda mu se uopšte nije dopadala, naročito izgledom. Drugo, već je imao devojku, Natašu, s kojom je uskoro trebalo da se venča, a njegova komšinica je znala za to, ali je i dalje nastavila da ga prati.
Jednog dana, Serhij je izašao da kupi hleb. Na povratku kući, video je Ljudu kako stoji pored njegovog automobila, dok je njen sin nešto pisao na vratima. Prišao je i video natpis, koji je izgledao kao da je napisao odrasli: “Vrati se kod nas, tata! Jako te volimo.” Serhij nije znao šta da radi, kako da se reši ove dosadne žene. Prišao je Ljudi i rekao joj da treba da nađe drugog muškarca: muža za nju i oca za svog sina.
Ali stvari su postale još gore. Sada je njen sin, viđajući Serhija svaki dan pri ulasku, govorio: “Zdravo, tata.” A ni komšije više nisu smeštale. Serhij je bio umoran od svega ovoga.
Nekoliko puta je pokušao da razgovara sa njom, objasni joj da nije slobodan, da ima vereniicu i da će se uskoro venčati. Ali Ljuda nije želela da čuje ništa; priznala je da ne može da živi bez njega i da je njen sin veoma vezan za njega. Stavio ga je u ćošak, šta je mogao da uradi, da se preseli u drugi stan…
