Nura i Vasyl nisu bili previše strastveni. Tako da mu je vrlo stidljivo rekla o svojoj trudnoći. Nije očekivala entuzijastičan prijem, ali njena odluka je bila nepovratna… odlučila je da rodi. Vasyl je primio vest bez previše entuzijazma.
Zapravo, nije bio zainteresovan za Nuru. Nije znao zašto je sa njom i zašto je nije napustio. Čak su ga smetali lojalnost i odanost njegove žene. Nura je bila priključena na aparate zbog teške trudnoće. Vasyl joj je donosio povrće i voće, ali nije se pojavio na njenom otpustu iz bolnice, “bio je zauzet”.
Nurin otac ju je odvezao odatle. Vrisci i svi zvuci koji su dolazili iz njenog tela nervirali su Vasyl-a, nisu bili deo njegovih snova i planova. Sedeći pred televizorom sa flašom piva, nije ustajao, čak ni nije pomislio da pomogne svojoj ženi. “Kao što je rodila sama, tako neka i odgaja.” Jednom, kada je temperatura deteta porasla i počelo da se guši, Nura je pozvala svog muža: “Vasja, dođi odmah, molim te, Deniska se guši. Otac i ja ne znamo šta da radimo!” Nura je molila, gotovo vičući: “Pozovi hitnu pomoć, moj dolazak neće pomoći, ako nešto bude, desiće se.”
Nura nije odgovorila i spustila telefon. Sledećeg jutra ponovo je pozvala: “Hirurg je stigao na vreme, skoro smo izgubili Denisku za pet minuta. Ne želim da vas poznajem, smatrate da sam ja i moj sin mrtvi.” Vasylov život samca je počeo. Konačno se oslobodio od dosadne i previše pažljive žene, kao i od njenog plačljivog deteta. Postavio je pravilo: bez dugoročnih veza, samo sloboda. Prošle su godine. Vasyl je ušao u prodavnicu i video svog bivšeg svekra. Osećao se posramljeno, spustio je pogled i, nadajući se da ga neće prepoznati, pokušao je da ode, ali…
– Vasja, zdravo. Drago mi je da te vidim.
– Zdravo, kako je Nura?
– Nura je umrla pre dve godine… a ja imam loše zdravlje. Plašim se da nemam mnogo vremena. Brinem za Denisku. Dete će biti poslato u sirotište, hajde da idemo, – uzeo je bivši svekar Vasyl-a za ruku i krenuli su prema kući.
Na ulazu su ih dočekali dečak od 5 godina. Uzeo je svu hranu iz ruku svog dede i odneo je u kuhinju. Seli su i razgovarali. Razmenili su brojeve telefona. Dva dana kasnije, Vasyl je dobio poziv i obavestili su ga da je njegov svekar u teškom stanju i da je odveden u bolnicu.
Vasyl je otišao da ga pokupi. “Zdravo, Deniska, hajde da idemo. Bićeš sa mnom neko vreme, dok tvoj deda ne ozdravi.” Dečak je tiho i pažljivo spakovao svoju torbu i igračke i uzeo Vasyl-a za ruku. Provedeno vreme sa dečakom donelo mu je novi život. Život koji je dugo izbegavao i kojeg se plašio.
Deniska je veoma ličila na svog oca, kako po ličnosti, tako i po interesovanjima. Njegov deda je umro u prodavnici alkoholnih pića, a Vasyl i Denys su postali nerazdvojni. “Nyura, žao mi je… hvala što si mi dala sina… hvala…”
