Pre nekoliko dana, kada sam se viđala sa Pawełom, nisam videla, ili možda jednostavno nisam želela da vidim, one osobine koje su se sada otkrile u našem porodičnom životu. Živeli smo zajedno četiri godine, imamo sina koji ima dve godine. Tek u braku sam shvatila da moj muž brine samo o sebi. Zanimaju ga samo njegove sopstvene potrebe i interesovanja, a nakon što se dete rodilo, potpuno je prestao da obraća pažnju na mene.
Kada sam otišla na porodiljsko, morala sam da tražim novac od muža čak i za najpotrebnije stvari. U tom trenutku sam se, blago rečeno, osećala veoma nelagodno. Zato, kada je detetu bilo samo godinu i po dana, morala sam da se vratim na posao, a sina da pošaljem u vrtić. Mužu to nije smetalo, bilo mu je svejedno što se naš sin budi u pola šest, jer je do osam već morala da budem na poslu.
A onda su počele da se dešavaju neke neshvatljive stvari – Paweł je prestao da obraća pažnju na mene. Pre nekoliko dana je došao kući i rekao mi da me ne voli i da ne želi da živi sa mnom. Nisam znala kako da reagujem na takve reči muža. Kao da, s jedne strane, ne odlazi od mene, ali s druge strane, ne želi da živi sa mnom. Ipak, zbog sina, progutala sam sve to, iako ne mogu da izrazim šta sada osećam u duši.
– Mi smo sa različitih planeta, nikada me nećeš razumeti, a ni ja tebe! Ne želim da se prilagodim tebi, ako želiš – prilagodi se ti meni! – rekao mi je Paweł. – Hoćeš previše, trebalo je da se udaš za nekog bogatog tate, a ne za mene – iskalio je svoju dušu za večerom.
Nešto u meni je puklo, više nisam imala snage da plačem, da se svađam, da ponovo kopam po sebi i razmišljam šta je ovaj put pošlo naopako. Ne znam više kako da se ponašam, šta još da uradim? Kako da izdržim, da prevaziđem, da pronađem kompromis?
Imamo dvoje dete, radim i već godinu i po dana dete ide u privatni vrtić blizu kuće. Sada smo dobili poziv za državni vrtić, ali on je prilično daleko i sada se javlja potreba za automobilom. Imam vozačku dozvolu, muž je nema i ne namerava da vozi.
Što se tiče hrane i odeće, Paweł sebi ne uskraćuje ništa, odeću kupujemo ne zbog potrebe, već jednostavno zato što je on želeo, isto kao i sa hranom – kupuje sve što poželi, a nikada me ne konsultuje. Razumem da automobil možemo uzeti samo na kredit. Sama to ne mogu da izdržim, a muž svoje novce troši na sve strane. Kada sam rekla da nam novac neće biti dovoljan s obzirom na te izdatke, a moram da idem kod zubara, da kupim detetu odeću za vrtić jer brzo raste, a i odeća se troši, i da minimalno moram da se ošišam, uradim obrve i manikir, muž je odgovorio da su to samo moji problemi.
Paweł je rekao da hoću previše. Iako treba nekako da prevozimo dete do vrtića – ako je to moguće ujutro, uveče, u špicu, jednostavno je nemoguće ući u autobus, a izlazak sa detetom u 6:30 ujutro da ga odvedem u vrtić i stignem na posao – to je jednostavno nerealno.
Moram i da brinem o sebi – muž kaže da samo trošim dodatne pare, iako je sam govorio da treba da ofarbam kosu. Da kupim zastore za kuću – zašto nam oni, živeli smo odlično i bez njih, na hranu trošimo previše – kuvaj manje, štedimo budžet.
Ali on sam ne želi racionalno da troši novac! Zajedno zarađujemo, ponekad imam čak veću platu od njega. Stan u kojem živimo kupili su moji roditelji. Ne znam šta dalje da radim, kako da živim s tom spoznajom da muž nije zaljubljen u mene. Ima li ovde budućnosti? Možda se sve još može popraviti?
